Besede o šajkašima, Gavril Stefanović Venclović

Šajkaši su srpski graničari koji su na Dunavu, u lakim čamcima, šajkama, čuvali od turaka austrijske granice.

U besedi iznosi niz prosvetiteljskih ideja, kao što je ideja o potrebi učenja i pohadjanja škole.

Dao nam je jedini književni portret srpskog naroda iz prve polovine 18. veka.

Gavril S. Venclović preveo je svoje prezime (venac – GRE)

“Hazarski rečnik”, objavio je zbornik Venclovićevih rečnika koji su do tada bili u rukopisu, pod nazivom “Crni bivo u srcu” Venclović je pisac  kojim se završava stara književnost, koja traje 5 vekova.

Pisao je na narodnom jeziku pojednostavljenom azbukom, srpskoslovenskom jeziku.

Bio je iluminator, ukrašavao je svoje rukopisne tekstove; pisao je besede, pesme, legende.

Njegov književni ukus upućen je šajkašima, srpskim graničarima na među između Turske i Austrije, koji su na Dunavu svojim šajkama (lakim čamcima) čuvali granice od turskih upada .

– prosvetiteljske ideje: potreba učenja i pohađanja škole.

– njegove besede predstavljaju jedini književni portret srpskog naroda iz prve polovine 18. veka.

Venclović kritikuje roditelje što nepravilno vaspitavaju svoju decu.

Poslednji pasus podseća na “Potop” iz Starog zaveta.

Takođe ističe da bi roditelji trebalo da promene ponašanje prema svojoj deci, tj. da ih teraju da idu u školu ili da rade; kod dece se razvija lenjost, zavist, ljubomora… na kraju ce postati besposličari  (psuju i tuku se po sokacima)…

Uglavnom je pesme posvećivao šajkasima.

Venclović je reformator, tj. Vukov prethodnik:

1) reforma jezika

2) teži da se piše na narodnom jeziku

3) reforma pravopisa (uveo je Vuka 3 od 6  slova  đ, dž)

4) podelio je narodne pesme na muške i ženske

5) sakupljao je narodne umotvorine

6) radio je na prevodu Novog zaveta (težio je da se Sveto pismo prevede na narodni jezik)