Da li tako svojoj mami kažeš?
Tekst koji sledi nije nešto što se očekuje od ovakvog naslova, ali do kraja će vam biti jasno o čemu se radi. U pitanju su naravno odnosi među ljudima, samo na jednom višem, makro nivou. Osnovno pitanje je, da li je normalno propagiranje određenog sistema vrednosti koji nismo u stanju da primenjujemo na drage osobe?
Možda ste upoznati sa konceptima (neo)liberalizma sa jedne i socijal-demokratije sa druge strane. Prvi je teorijski ultra-kapitalizam sa idejom potpuno slobodnog tržišta bez uplitanja države, sistem u kom se najviše ceni konkurencija a svaki pojedinac je prepušten sam sebi u surovoj borbi gde pobeđuju samo najbolji. Drugi koncept je takođe izvorno kapitalistički, ali društveno odgovorniji sa državom koja se stara o određenim socijalnim pitanjima građana. Ukratko, skandinavski model.
Među ekonomistima i političarima širom sveta postoje oštre polemike koji je model „bolji“, efikasniji i održiviji. Neoliberalizmu se prvenstveno zamera ignorisanje postojanja nesavršenosti tržišta a socijal-demokratama neefikasnost i previše glomazni državni aparat. Ovde nećemo pričati o teorijskom aspektu, niti tražiti dokaze za jedan ili drugi model, već celom pitanju pristupiti sa jedne druge, humanije strane.
Počnimo od odnosa u nekoj manjoj ljudskoj zajednici poput porodice ili nekog manjeg mesta gde se svi dobro poznaju. U takvim sredinama ljudi vode računa jedni o drugima, međusobno se potpomažu kad je to moguće, jedni drugima čine usluge uglavnom na poverenje i znanje da će i njima jednog dana biti potrebna pomoć u nečemu. Što je manja zajednica postoji veći nivo solidarnosti.
Sa druge strane, u većim sredinama ljudi su otuđeniji jedni od drugih. Među ljudima vlada određen nivo nepoverenja i zbog toga je neophodna formalizacija međuljudskih odnosa kroz zakone i ugovore. Ljudima je takođe lakše da se oportunistički ili nefer ponašaju prema ljudima koje ne poznaju dobro.
Ljudi prestaju da se ponašaju prema drugima onako kako bi želeli da se drugi ponašaju prema njima. Recipročan odnos postoji samo u manjim zajednicama, prvenstveno u porodicama. Naravno, donekle je taj stav ljudi prema okolini razumljiv i počiva na već pomenutom nepoverenju. Ipak, većina ljudi je svesna da takvo ponašanje nije ispravo, i čak iako verovatno ne čine mnogo da ga poprave prihvataju da postoje bolji modeli ponašanja.
Kakve sve ovo ima veze sa socijal-demokratijom i neo-liberalizmom, zapitaćete se. Ovaj tekst je prvenstveno pitanje upućeno neo-liberalima i ljudima koji podržavaju tu ideologiju. Većina njih se u svojim porodicama, sa ljudima koje poznaju i koji su im dragi, ponaša solidarno, brižno, misleći na posledice svojih akcija na okruženje. Sa druge strane, za celokupno društvo predlažu neki drugačiji sistem, surovu konkurenciju i nadmetanje u svemu.
Postavlja se opravdano pitanje zbog čega neko propagira određeni sistem vrednosti koji sam nije u stanju da primenjuje na osobe koje voli?
Zaista malo verovatno da se neko ponaša kapitalistički prema svojoj porodici i prijateljima. Kako je moguće da neko smatra da treba imati različite modele ponašanja prema svom užem i širem okruženju. Nisu li to opasni dvostruki standardi? Ili jednostavno nedovoljno dobro sagledavanje problema. Ako je u nekom društvu poželjan sistem koji nije dobar kad se primenjuje na nivou pojedinca, onda članovi tog društva ne mogu biti srećni i zadovoljni. Svakako ne u dugom roku.
Dođosmo na kraju i do neobičnog naslova. Da li tako svojoj mami kad te nešto zamoli kažeš kako rešenje za sve može naći na tržištu i surovoj konkurenciji? 🙂