Hybrid o fotografiji – Intervju sa Bojanom Stanojevićem

Bojan Stanojević, zvani Hybrid, osnivač istoimenog foto studija ovaj put nam priča o svom putu od ekonomije do fotografije. Kako to da su njegove fotke ipak bolje nego što svako pravi na instagramu? Zanat, umetnost ili hoby, kako kome.

Bojane, predstavi nam se ukratko.

Svi CEO-ovi kažu da pravi brend može da se predstavi u jednoj rečenici ili u vožnji liftom između dva sprata. Sve više od toga je bullshit, sve manje od toga je prepotentno. Ovaj intervju bih voleo da sam popunjavao za nekih 6 meseci, jer bih tada i čitaocima i samom sebi bio dosta jasniji i konkretniji.

Moje ime je Bojan, apsolvent i zaljubljenik u marketing, vlasnik sopstvenog biznisa kao profesionalni fotograf, svestan loše situacije sa još trezvenijom idejom kako je promeniti.

Šta je ono što te razlikuje od ostalih studenata?

Počeću od onoga sto me ne razlikuje od većine studenata, a to je da studiram (EKOF) duže od predviđenog roka, da sam svestan da je to jedna institucija koju jedino mogu da uporedim sa fosilom davno skamenjenog insekta, koji se nije adaptirao i time je izumro, i čija je poenta studiranja prešla iz „mogu!“ > „moram!“ > „moram?“.

Ono što me razlikuje od većine jeste to što sve dovodim u pitanje. Pa čak i sebe. Ne verujem da većina stvari koja nas okružuje mora da se desi određenim vremenskim tokom, na određeni način, uz pomoć određenih ljudi. Preduzimljive sam prirode, bio sam na piš-pauzi kada se delio strah i mislim da je većina stvari mnogo bliža nego što deluje. I tu dolazimo do paradoksa hodanja po žaru: svaki deo nas vrišti da ćemo se povrediti, jer smo tako programirani (od strane „pametnijih“), a zapravo samo treba stisnuti zube i krenuti napred.

Ljubav prema fotografiji…

Verujem da je većina nas bila na par loših dejtova. Picnuli se, zalizali, otišli na fensi mesto, iiii tišina. E tako je krenula ta love-hate veza sa mnom i fotografijom.

Ljudi kažu da sam fizikalna osoba. Osećaj za distancu mi je loš, volim da pipam stvari, neki su čak i od verovanja da bih vezanih ruku zaboravio kako da govorim. Na to dodajemo da sam jako komunikativan, brzog takta mozga i nimalo averzivan. Na to ćemo još dodati da sam potpuno opčinjen sitnom preciznom tehnologijom (telefoni, aparati, satovi…) i imamo koktel pod imenu „preduslov a la Majka Priroda“.

Osamnaesta godina života. Ja vidno mršav, motorika tela na nuli (ma rođeni sportista), dnevnik rasta brade nepromenjen već mesec dana kao ni njeno stanje. Gluv kao top, pevam kao narikača i vrlo brzo shvatam da, zapravo, ja kao mladi mužjak na tržištu ženki nemam šta da ponudim, a da ostali predatori hvataju na neke od ponuđenih opcija. Odlazim na jednu od tri svadbe u životu i u toku četvrtog sata smišljanja dobrog razloga na osnovu koga bih ubedio devojku kojoj nisam ni prišao zašto ne bi bilo strašno po nju da mi odemo na sladoled, pored mene seda čovek koji spušta aparat. Bez pardona sam uzeo aparat i kao DeeDee iz scene „What does this button do?“ stisnuo okidač. Sad mogu samo figurativno da objasnim čitaocima, ali moj doživljaj u ušima je bio negde izmedju pucketanja vatre, predenja male mace, otvaranja šampanjca i štucanja naše simpatije. To je bilo to. Osećaj u ruci, težina, zvuk, ti si car, radiš nešto super cool, svi te gledaju i očekuju nešto od tebe, modeli, svetla, studio, to je TO.

Sutradan odlazim u radnju i sa tatom koji se krsti, trošim sve pare koje tada imam, tadašnjih 1000 eura životne uštedjevine i kupujem početnu opremu. Aaaa. Aaaa. Aaa. Aa. A. A. A? Kako se pali ovo čudo?

Potpuno ishitren potez bez uložene ijedne misli koji dovodi do potpunog haosa. Da ne dužim previše. Prve dve godine mog fotografisanja sam zamrzeo aparat. Ma koliko ljudima spolja delovalo da ja znam šta radim, to je realno gledano bilo samo 20% bolje od proseka. U sebi sam opravdao sebe hiljadu puta, krivio aparat još toliko puta. Sve mi je smetalo i prosto mi ništa nije dozvoljavalo da ja iskažem svoju „ingenioznost“. Pfff, da!  E onda pre možda 3 godine sam prvi put seo, bio iskren prema sebi, odlučio da ću da budem odličan u tome i počeo svakodnevno da povlačim poteze u tom smeru. Na tom putu sam otkrio da želim da se bavim i predavačkim poslom u toj sferi i postao sam dovoljno dobar da za sebe mogu da kažem da sam profesionalac. Danas imam svoj Hybrid studio, u centru grada i glavni izvor primanja mi je najveća ljubav.

Ekonomija, marketing, fotografija, šta je primarno? Najbolji fotograf među ekonomistima i ekonomista među fotografima?

Jedina dobra stvar sa EKOF-a koju sam izvukao jeste da budem uporan. Da nađem načina da završim neki zadatak, iako mi on ne odgovara, jer kako kaže moj brat Ivan: muškarac se poznaje po tome kako radi stvari koje mu ne prijaju. Sva sreća pa imam tolerantne roditelje koji znaju da nisam neki talentovani student za to masivno jednolično učenje. Tako da da, hvala EKOFu što mi je obezbedio najvažniju osobinu jednog budućeg preduzetnika. #ljubavzaekof

Ni jedno ni drugo, ali i jedno i drugo. Radim na svom marketingu učeći o dizajnu, kampanjama i kreativnim rešenjima tako što pratim profesionalce kao devojke Beatles-e, tako što sam sa kolegom i prijateljem Dušanom Kolenovićem organizovao ideju, projekat i uskoro i proizvod o kome će, nadam se, ovde biti reči – Kako okupiti krem naše generacije i udružiti sposobne ljude.

Jedan od saveta koje bih dao čitaocima jeste da dolazi vreme besplatnog, neformalnog i jako utrživog znanja gde će se pojedinac smatrati invalidom ako je specijalizovan samo isključivo za jednu stvar. Govorim o ekonomiji. Jezici, osnove dizajna, kodiranje, web advertajzing i sve to što se može naučiti na kursu mi je donelo toliko prednosti da nisam ni sam bio svestan.

Ideja za dalje jeste da se preselim u veći studio, savladam video produkciju na jednom određenom nivou, da bih mogao da sprovedem uvođenje jednog za Srbiju novog medijuma o kojem kod nas nema ni pomena.

Savet koji dajem ljudima razočaranim u Srbiju i činjenicu da kasnimo 20 godina sa svetom: Ja biram da to posmatram kao prednost. To su već gotovi biznis planovi sa preležanim dečijim bolestima spremni da se primene kod nas. To je kao da ste u normalnoj zemlji i imate pogled kroz vreme 10 godina unapred. #ljubavzasrbiju

 

Instagram i ostala instant rešenja za fotografije, šta misliš o poplavi „profi fotki“ na netu?

To je sasvim normalna i očekivana pojava. Tehnologija postaje pristupačnija prosečnom korisniku, ali ono što je ostalo do neke granice nepromenjeno jeste ljudski netalenat. Što je opet normalno. Lep nus proizvod je to što je stvarno jedna mala količina ljudi zapravo otkrila da imaju talenta za kompoziciju i fotografiju i to je odlično ali većina ljudi je samo našla način da svoje fotografije bez karaktera okarakteriše jakim filterom i time stavi višnjicu na gomilu blata pod izgovorom da je to sada torta.

Opet, ljudi su čudna sorta i svi bismo voleli da smo u svemu dobri, ali generalno nismo. Moj predlog jeste da nađete najuticajnije Instagramere i pogledate koje filtere oni koriste i u vecini slucajeva ćete videti da ne koriste ni jedan.

A što se tiče povećanja broja Mića (to je dečko koga ti svako pomene kada mu kažeš da nešto košta 10x više nego što je on mislio) koji imaju „velike aparate“, njih se u bilo kojoj branši, niko ko radi kvalitetno, ne bi trebalo plašiti. Jeste, spuštaju cenu, ali ja to biram da gledam kao: oni za mene odvajaju klijente koji meni ne odgovaraju i ne umeju da cene kvalitetan rad. Slava im.

Koliko faktora utiče na dobru fotografiju, šta je razlikuje, koliko vremena treba početniku da sve to pohvata?

Na fotografiju utiču samo 3 stvari. Dobra svar je što nad dve i po imamo potpunu kontrolu. To su svetlo, aparat i fotograf. Svetlo samo u slučaju prirodnog (Sunce sija napolju) nama diktira tempo igranke. U slučaju studija kontolišemo sva tri uslova. Aparat kao najnebitniji deo fotografije je kao malo složeniji šrafciger. Prosto alatka. I kao najveći deo, fotograf. To je nešto što se uči ceo život i sastoji se iz talenta, rada na sebi, kritičkom gledanju, komunikaciji sa modelom i još gomilu netehničkih stvari.

Grafik napretka jednog početnika je vrlo oscilatoran. U početku ne znamo ništa, onda za mesec dana možemo da naučimo većinu informacija vezano za tehniku i tu se, ili stane, ili napreduje. Problematika je sto je od te granice pad ili skok jako malog nagiba i zahteva upornost i dosta vremena.

Kvalitetna oprema je veoma skupa, mogu li entuzijasti i početnici da budu uspešni i napreduju sa budžetnim varijantama i koliki im je budžet potreban za to?

Konzumerizam je kao stvoren da ljude odvrati od pokusaja u fotografiji. Na jednom od celodnevnih seminara o počecima u fotografiji sam napravio jedan primer koji zovem 16.000 RSD. To je neka prosečna cena jednog najčešćeg, krajnje otužnog, digitalca. Ljudi su spremni da daju toliki novac za roze Hello Kitty čudo od 123 megapiksela koje ima mogućnost igranja Snake 2 i cvrkuće kad ga pipnete, a potpuno se preneraze kada ima predložim sledeće:

• nauci engleski (sve iole dobre informacije o fotografiji su na engleskom)
• pričaj sa ljudima iz branše (ne samo vezano za fotografiju, već za bilo šta što želite da radite dobro)
• kupi ANALOGNI aparat

Ako je iko ispratio prve dve crtice, već je spakovao torbe. Gorepomenuti Dušan je jedini koji mi je poverovao i poslušao me oko ovog saveta i dan danas mi kupuje toplu čokoladu u znak zahvalnosti. U čemu je stvar: analogni aparat (film aparat) je nekoliko svetlosnih godina bolji od većine digitalaca. Film i cela hemija iza svega toga i dan danas je nedostižna za digialne aparate. Prosto ima dušu. Ali ne kupujemo ga zbog duše, je l da? E ovako, Dušan me je poslušao i kupio je aparat (koji kada je izašao je bio svetski mega car) i tri objektiva. Sva oprema je polovna i u odličnom stanju, jer su po pravilu fotografi jako nežni prema svojoj opremi. I sve to ga je koštalo manje od 100 eura. Razlika? Nemam reči. I ostalo mu je skoro 6000 RSD za filmove, razvijanja i skeniranja. Prednosti: odličan kvalitet, tera vas aparat da razmišljate i zamišljate, cool faktor i još mnogo drugih. Mane: postoji kriva učenja koja nije ni blizu velika i dugačka kao što ljudi misle, postoji obaveza kupovanja, razvijanja i skeniranja; žao mi je devojke što se pućite u ogledalu pred izlazak, ali svet neće znati šta ste nosili večeras mada ionako ovo nije priča za vas.

Kako je izgledao tvoj put i koliko je trajao do prvog kvalitetnog klijenta?

Moj prvi klijent je posle odluke o revoluciji ponašanja došao jako brzo, ali tu sam posledično dvema greškama uzeo sramotno malu cifru za robovski rad, a to su: ako želite nešto da radite, napravite portfolio, pokažite šta znate makar bilo i besplatno, ali imajte nešto što kaže „ja ovo umem“ ma kog kvaliteta to bilo. Prvo, dobićete iskustvo, znaćete koliko realno to uzima vremena i znaćete da se procenite dobro, što je druga greška kod mene. Nisam znao da se procenim dobro i nisam verovao u svoj rad, a pre svega nisam imao srca da kažem koliko vredim. I naravno da sam završio radeći dva dana za 1500 RSD uz troškove od 2000 RSD. Tako da da, moj najkvalitetniji klijent je bio prvi, jer sam OD njega naučio najviše i to je jedini klijent kome sam ja „platio“ da uradim nešto. Suludo. Do najvećeg klijenta je bilo potrebno nekih godinu i po dana i 20% unapređenja fotografskog znanja, a 20000% unapređenja people skills-a, sigurnosti, marketinga i svih tih netehničnih stvari.

Šta najviše slikaš u slobodno vreme, a šta po narudžbini?

U slobodno vreme sam nekonzistentan, tako da variram između ulične fotografije, portreta, autoportreta, i od kad sam slikao za Sergeja Ćetkovića, i koncertne fotografije. Po narudžbini: hranu (najviše novca i uspeha, a najređe sam je radio) jer tu zadovoljavam svoju samostalnu detaljnu stranu i veliko slikanje žena, najčešće sa sve frizerom, šminkerom, stilistom, asistentima, samo zbog potpuno neobjašnjive energije koja se stvori kada se celokupna pažnja grupe usmeri ka jednoj osobi da se ona predstavi kao možda najlepša u životu.

Da li imaš zahteve za „fotkanje za fejs“?

Imam naravno, i to sve više postaje normalno što je odlično za mene sa biznis strane. Jedino što dok ne pređem u veći studio i ne završim fakultet moram da odbijam takve poslove, jer su oni u većini slučajeva malo jeftiniji, a zahtevaju rad i više su napeti. Ali da, drago mi je što više nije sramota da neko ima kvalitetnu studijsku fotografiju iako nije savršene gradje i tih ostalih gluposti. Sami smo sebi najlepši i svako ima pravo da se oseća tako. I mir u svetu. (Tek sam pri kraju shvatio da zvučim kao Miss Universe. 😀 )

Pretpostavljam da te drugari stalno cimaju za fotke i da je nemoguće da izađeš iz kuće bez aparata?

Uf da, u početku je to bio pakao potpuni. Aparat je bio zalepljen za ruku. Sada već ne, pošto sam i ja čovek i volim da uživam u provodu kako sam stariji, a znam sebe da ne bih poneo aparat i smuljao nešto već bi se onda baš potrudio. Pre mi je to bio jedini izvor zabave na žurkama, jer sam išao kao ovca kud i svi mladi i naravno nisam znao da se opustim i igram, pa je aparat došao kao odlična sprava za zabavu i spuštanje garda kod devojaka (nisam ih tukao aparatom 😀 ).

Za kraj, neka anegdota sa „scene“?

Ima ih mnogo ali da se ne bi kolege bunile, ispričaću jednu kratku poučnu zbirku sopstvenih gluposti o dragom nam gospodinu Marfiju:

• da, moguće je fotograf zaboravi aparat kod kuće i krene na plaćeno slikanje
• isto važi i za baterije i kartice
• ako ste ikada pomislili da je nemoguće da vam na dan najvećeg slikanja ispadne aparat na beton, razmislite još jednom
• nije nemoguće zapaliti se u toku slikanja
• jedna od ovih rečenica je netačna. 😀