Izgubljena vera u nadu – Reč profesora #12

Svi se mi rodimo, odrastamo, želimo, sazrevamo, shvatamo. To je neki prirodni proces. Pitanje je koliko smo odrasli, na koji način i šta želimo. Sve je promenljivo, zavisi od nas, od našeg vaspitanja, roditelja, ali na žalost postoji i onaj deo koji ne zavisi od nas. Taj deo mi nismo birali, a to je država u kojoj živimo.

Mislim da je u ovoj zemlji, bivšoj SFRJ, a sada Srbiji, najgore prošla generacija rođenih šezdesetih godina prošlog veka. Verovatno bi to mogle da kažu i druge generacije, ali mislim da su se na ovoj slomila kola.

Rođeni smo u neko normalno vreme, sa normalnim vrednostima. Vaspitavani smo patrijarhalno, išli smo u škole, mada su već tada počeli sa eksperimentima tipa Šuvareva škola, ali to je bilo ništa u odnosu na danas. Sazrevali smo normalno, želeći da živimo kao sav normalan svet, kao i svi mladi želeli smo više i bolje. Svi smo bili jednaki jer je vladalo bratstvo i jedinstvo. Izgubi se jedinstvo, brat izgubi brata, pucaše jedan u drugog. Na pragu života, raspade se ono na čemu smo odrasli. Trebalo se snaći u tom momentu, neki pametniji odoše van ove ludnice, normalno bez pomisli na povratak. To razumem, i ja sam pomišljla na odlazak, ali nije ti baš svejedno kada imaš decu.

U tom najgorem periodu ja se udadoh. U tom momentu najvažnije mi je bilo da suprug i ja živimo tamo gde on nije prijavljen, da ga ne bi privela vojna policija. Oni bi ga odveli u rat u kome zvanično ne učestvujemo, a u kom je toliko naših poginulo.

Moj prvi porođaj je vodio lekar koji je baš u toku istog obaveštavao kolege o stanju na Kosovu. Izgubih dete, kao i zemlja što je i izgubila Kosovo. Moje dete je izgubljeno zbog greške lekara, dobro sam ja ostala čitava, a ko je krivac za Kosovo?

Kada sam ponovo bila u drugom stanju rat je uveliko besneo. To je onaj najgori period u kom naši ginu, braneći one koji se uveliko šepure po Beogradu, normalno govorim o Vukovaru koji sada nije ni u našoj zemlji. Porađam se uz zvukove snajpera u Sarajevu. Ratna godina, rodila sam dečaka kome nisam mogla ni pelene da kupim jer su nam uveli sankcije.

Pitam se zašto smo morali da švercujemo robu, da punimo flaše benzinom, da punimo podrume ili ostave džakovima brašna, šećera i soli, da sedimo i da pričamo pod svećema dok oni izvoze struju, a nama objašnjavaju da je prekomerna potrošnja? Smučili su mi se džakovi, akumulatori i farovi po kući, bolje nam je bilo osvetljenje kad prikačimo far na akumulator, od svetlosti sveće.

Samo entuzijasta može da počne da radi u prosveti te 93. godine u periodu najgore hiperinflacije. Taj entuzijasta, bolje reći budala, sam bila ja, a plata mi je uveče kad je dobijem bila 10 maraka, a ako uveče ne zamenim,  ujutro je čitave 3 marke. Sve se računalo u markama, nikada neću zaboraviti onu reklamu „a koliko je to u markama.“ Nama je teže bilo kad smo prešli na evro, i izgubili marku, od Nemaca.
Moja nada nije opadala, verovala sam da će biti bolje.

Počeše komešanja na političkoj sceni, demonstracije, šetnje. Nije mi bilo teško da svaki dan pešačim od posla do kuće (bogami dobar je to komad puta) verujući u bolje. Dođem kući, dete pod ruku i na ulicu, šetajući u bolje sutra. Kad se samo setim sa koliko sam žara lupala u šerpe za vreme dnevnika.

Onda je drugo dete na putu. Mesec dana pre nego što sam ga rodila uvedoše nam sankcije. To je bilo ništa, jer kad je napunio 10 meseci počelo je bombardovanje.
Opet mi, ti  iz šezdesetih, kada smo bili u najboljim godinama, kada smo mogli da damo maksimum društvu, državi, porodici, kud koji mili moji. Muškarci na ratište, žene i deca  ko može van ovog cirkusa. Ja nemam kud, pa ovde razmišljam u kom delu kuće mi se nalazi kara-tavan, da budemo u tim sobama. Neko je tada bio gde je hteo, živeo i disao punim plućima, a ja sam morala da slušam „šizelu“ i „smirelu“, da jedva čekam glas Avrama Izraela da kaže: „Gotovo“, i da lažem decu da se ne čuju avioni, nego da grmi.

Kad su nas gađali grafitnim bombama i kad smo bili bez struje, meni je samo jedna slika bila u glavi – globus sav osvetljen, samo tamo gde se nalazi Srbija sve je tamno i mračno.
Zašto smo mi zatočenici jedne politike, jedne zemlje?
Preživeli smo, pobedili smo. Nada za boljim, napretkom postoji. Glasaću za onog koga ne volim samo da taj napredak doživim ja i moja deca. A obećaše nam promene. Lepo se kaže:“Obećanje, ludom radovanje.“

Sećam se sa kojim žarom sam, lovila sve ćoškove u kući u kojim bih mogla da uhvatim radio stanice B92 i Smederevo, da čujem normalne vesti, jer su ih tadašnje vlasti ometale, a na televiziji su imali problem sa kišom i vodom u koaksijalnim kablovima, pa opozicione kanale nismo mogli da gledamo.

Kako sam samo bila ljuta, kada su došli oni silni penzioneri iz unutrašnjosti na kontramiting. Htela sam da tučem te jadnike koji su došli u moj Beograd, da govore protiv mojih želja. Vi imate bilzu 100 godina, vi ste svoje proživeli, ja sada hoću da živim, ali kako to dolikuje čoveku.

I tada sam bila na ulici, kao i na dan revolucije. Sutra dan smo se svi čuli međusobno, da čujemo ko je gde bio i šta je video. Nikada neću zaboraviti taj osećaj  kada sam se probudila 6.10, taj spokoj, tu nadu u bolje sutra. Toliko sam bila ponosna, toliko željna svega. E sada mogu da odahnem, što bi rekao Izrael: „Gotovo!“

A onda je jedan ubijen, drugi neobavešten. Ima vremena svi smo mislili, ne može odmah sve. Sve se nadaš, čekaš, i shvataš vremenom da smo sve više u nekom odnosu vin-luz, političari su vin, a narod je bio i ostao luz. Nade, a ni  vere nema, razočarenje je preveliko.
Mi smo kao narod totalno skrenuli, zaboravili smo ko su pojedinci,  na kojoj su se strani nalazili nekada,  tako da sada slušam da jedna osoba sve radi, u sve se razume  i da jedan političar samo priča u jednini. Kraj nam je tu, samo još niko to da obelodani.

Jedni su nas pokrali, ovi nam uzimaju od usta da popune budžet, jadan smo mi narod.
Neminovno je usled svega ovoga razočarenje i u privatnom životu, ljudi se promeniše na ovaj ili na onaj način. Tako smo ubijeni sa svih strana. Više nikome ne verujem.

Uvek je bilo neslaganja među generacijama, ali najveći raskol je između nas i naše dece. Sada je sve obrnuto, za 180 stepeni. Ništa nije isto, ništa ne može da se razume, ni mi njih, a još manje oni nas. Možda je meni malo lakše jer radim sa decom pa ih posmatram i izvlačim zaključke, a oni koji ih imaju samo kod kuće, teže to čine.

Razgovaram sa prijateljicom koja ima radnjicu i jedva sastavlja kraj sa krajem. Baš kada su joj došli računi ja sam bila kod nje, kad je uhvatila panika jer dažbine treba platiti, niko te od države ne pita da li će ti ostati za život. Ona se žali da ništa nije ostvarila, da nije uspela, a ja je razuveravam da smo svi mi uspeli, sve ovo smo  preživeli i da smo zato svi mi pobednici.
Najgore je što smo koliko ja vidim izgubili i nadu u veru i veru u nadu.

Čitam, jer to moja generacija čini, za razliku od generacije naše dece,  i dela Haleda Huseinija o Avganistanu i njihovoj sudbini. Potresla sam se, stvarno je taj narod svašta preživeo. Sa te strane gledišta mi smo dobro prošli, ovo je sve smešno prema njihovoj sudbini. Zašto ja uvek treba da gledam one koji su prošli lošije? Roditelji su nas u želji da budemo bolji poredili, ali uvek sa nekim koji je bio bolji od nas, pa neću ni ja da se poredim sa gorima.

Snaga mi ponestaje, kao i kod drugih. Mi smo kao narod kolektivno u apatiji, pa kako i ne bi bili, toliko propuštenih prilika, koje niko nije hteo da iskoristi. Mi smo apatični, a samo su političari euforični. Oni igraju najmoderniju igru, kako što brže staviti što više novca u džepove, pa onda otvarati različite afere preko medija. Kada se čitaju novine, nikada ne treba čitati velike tekstove, njima obično zamajavaju ljude, prave vesti se nalaze u nekom ćošku, u dva tri reda, nadajući se da ih niko neće ni pronaći. Ostade nam i dalje odnos vin-luz, jedno 5-0 za njih. Izgleda da tu utakmicu narod nikada ne može da pobedi.