adl adl

Kanconijer Frančesko Petrarka – analiza dela

4

Kanconijer je najpoznatije delo, odnosno, zbirka pesama Frančeska Petrarke. Zahvaljujući ovoj zbirci pesama Petrarka je postao najpoznatiji pesnik savremenog doba. Pesme Kanconijer zbirke pesama govore o Petrarkinoj ljubavi i čežnji prema ženi koja se zove Laura, a koja je opisana kao božansko, čedno i anđeosko biće sa najlepšim vrlinama.

Pisac: Frančesko Petrarka

Književni rod: lirika

Književna vrsta: ljubavna

Tema: Ljubav prema Lauri

Likovi: Petrarka i Laura

Kanconijer Analiza

Ovde možete pročitati naš izbor soneta  i analizu zbirke pesama “Kanconijer” i tako se brzo pripremiti za gradivo iz časa srpskog.

Delo “Kanconijer” je zbirka pesama sastavljena od 366 pesama, podeljenih na dva dela, a čine ih: soneti, balade, kancone i madrigali . Prvi deo nastao je za vreme Laurinog života, a drugi deo nakon njene smrti.

Šta je sonet?

Petrarkin sonet je oblik pesme najčešće sastavljen od dva katrena i dve tercine sa rasporedom rima: abba abba cdc cdc. Katreni su strofe od četiri stiha, a tercine strofe od tri stiha.

Tema Kanconijera

Osnovna tema dela  “Kanconijer” je platonska ljubav čoveka prema ženi koju obožava, uzdiže je iznad svega zemaljskog i idealizuje.

Prvi deo -pesme za života gospe Laure

I sonet

Petrarka se direktno obraća čitaocima. Ne očekuje razumevanje od svih, nego samo od onih koji su nekada voleli. Ljubav mu je poslužila kao inspiracija, ali je zato svet saznao za njegova osećanja pa je trpeo ruganja jer je takva ljubav nemoguća. Odlučuje da nastavi, ne vodeći računa o tome da li će se publici svideti.

“Vi što slušate rasut u stihove

Zvuk uzdisaja, srca moga hrane

U prve malade lutalačke dane

Kad bejah delom drugi neki čovek,

 

Nadam se da ću za nov plač i reči

O bolu, nadi koja zaludna je,

Shvati li ko iskustvom ljubav šta je,

Ne samo oprost već i milost steći

 

Al celom narodu sam, dobro vidim,

Služio dugo za podsmeh i priče;

Stog često sebe u sebi se stidim;

 

Iz mog bincanja plod sramote niče,

I pokajanje, i jasnost saznanja:

Što godi svetu to je kratka sanja.”

III sonet

Ljubav na prvi pogled. Pesnik je svestan svojih osećanja i rado im se prepušta iako naslućuje da ljubav neće biti ostvarena. Zaljubio se tako silno i tako brzo da nije ni pokušao da se bori protiv „Amorove strele“.

“Tog dana zraci sunca bledi paše

žališe onog ko ih je stvorio –

Ja se ne čuvah – uhvaćen sam bio –

Vezale su me, Gospo, očo vaše.

 

Ko da ni vreme takvo ne bejaše

da bih se i ja sa Amorom borio

bejah bezbrižan, bez sumnji i čio –

i otud opšte nesreće nastaše.

 

Razoružanog mene Amor stiže

i nađe put što vodi srcu mome

kroz oči – ovu kapiju za suze.

 

Nije mu na čast što me u takvome

stanju ranio kada strelu diže.

Pred vašom strelom – ja ni luk ne uze.

XI sonet

Neuzvraćena ljubav. Pesnik primećuje da ga Laura ne voli. To je primetio zato što je ona pokrila oči velom. Iako Laura prekriva oči velom, pesnik ne pada u očajanje već nastavlja da se divi njenoj lepoti, zato što smatra da su oči ogledalo njene duše i da se u njima vidi njena duhovnost i moralna čistota.

”Nosite, gospo tu koprenu krasnu

na suncu i u sjeni,

otkad žudnju vidjeste u meni

s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

 

Dok slatke misli u sebi sam krio,

što željama su slomile mi pamet,

lice već viđah samilošću sjati;

al kad vas Amor upozori na me,

 

Kose je plave veo obavio,

a nesta pogled koji ljubav prati,

Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

 

Taj veo tako kleti,

što, na smrt moju, i zimi i ljeti

očiju divnih krije svjetlost jasnu.

LXI sonet

Najpoznatiji I najlepši sonet je sonet broj 61. Pesnik blagosilja dan, mesec, doba, godinu, čas i trenutak kada ga je obuzela ljubav. Blagosilja čak i patnju, suze i rane u srcu tj. ljubavne slatke muke. Naglašava da je ljubav njegova inspiracija.

“Neka je blažen dan, mesec i doba,

Godina, čas i trenut, ono vreme

I lepi onaj kraj i mesto gde me

Zgodiše oka dva, sputaše oba,

 

Blažene prve patnje koje vežu

U slatkom spoju s ljubavlju mene,

I luk i strele što pogodiše me,

I rane koje do srca mi sežu

 

Blaženi bili svi glasovi, koje

Uz uzdah i žudnju i suze bez broja

Prosuh, zovući ime Gospe moje;

 

I blažene sve hartije gde pišem

U slavu njenu, i misao moja

Koja je njena i ničija više…”

Drugi deo – nakon smrti gospe Laure

CCLXXXII sonet

Pesnika mrtva draga posećuje u snu, a on peva o njenoj lepoti kao da je i dalje živa.

“Blažena dušo što pohodiš mene,

vraćaš se da mi bolne tešiš noći,

kroz tvoje smrću neugasle oči,

Van svake smrtne mere ukrašene;

 

Volim što tužne dane koji tište

Hoćeš da svojim razvedriš mi likom!

Pa opet tvoju lepotu sam sviko

Tražiti gde je dnevno boravište!

 

Gde mnogo leta pevah ti, tu sada

Za tobom plačem, ko što vidiš; nije

Taj plač zbog tebe već zbog moojih jada.

 

Tek jedan spokoj sva ta tuga krije:

Prepoznajem te u povratka času

Po hodu, licu, haljinama, glasu”

CCCXL sonet

Laura je mrtva ali mu se više ne prikazuje. On smatra da ona jedina vidi njegove muke i da mu samo ona može pomoći. On je samo delimično u pravu jer ako mu se prikaže, biće mu lakše, ali će kasnije mnogo više patiti ako prestane da se pojavljuje.

O slatki znače, milo moje blago,

što Raj te čuva, Narav mi te diže,

ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,

života moga potpora i snago?

 

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije

dostojan bio; sad puštaš da patim

pomoći lišen: ta tko mi je krati?

A znam da srdžbe tamo gore nije:

 

zbog koje ovdje srca milostiva

stradanjem drugog katkada se slate,

te Amor svladan u svom carstvu biva.

 

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,

i jedina mi možeš skončat jade,

prikazom svojom stišaj mi muke.

CCCLXI sonet

Pesnik shvata da život prolazi i da je bedan, ali se i dalje seća Laure i toga koliko je bila lepa. Vidi svoj odraz u ogledalu i shvata da je ostario i propao.

Zrcalo vjerno govori mi moje,

duh trudan, koža izborana cijela

i oslabljena snaga, spretnost tijela:

Ostario si, očevidno to je.

 

Valja da Narav svi slušaju ljudi

jer vrijeme ne da sporit snagu njenu.

Ko voda vatru što gasi u trenu,

tad se iz duga, mučna sna probudih:

 

i vidim da nam život leti bijedan

i da nam kob je samo jednom sklona;

i usred srca glas mi zvoni jedan

 

Od nje što lijepih lišena je spona,

al, živa, bila stvor je izvanredan,

te svim je slavu, mnim, uzela ona.”

Kanconijer likovi

Glavni lik Petrarkinog dela je žena po imenu Laura.

Laura

Laura je žena u koju je pesnik bio beznadežno zaljubljen. Žena neverovatne lepote i bez ijedne mane. Prelepo, božansko, čedno biće. Pesnik je u nju bio zaljubljen 21 godinu. Ljubav je bila platonska jer se nikada nije ostvarila.

Da li je Laura zaista postojala?

Mnogi proučavaoci Petrarkinog dela i danas tvrde da Laura nikada nije ni postojala. To su čak tvrdili i dok je Petrarka bio živ ali je on to poricao.

Neki tvrde da je Laura u stvari bila Laura de Noves, žena grofa Uga de Sada koja  se za njega udala 1325. god. Svakako, bilo da je plod njegove mašte, Laura de Noves ili neka druga Laura poslužila mu je kao inspiracija za stvaranje jednog od najpoznatijih dela svetske književnosti.

Frančesko Petrarka biografija

Frančesko Petrarka rođen je 20. jula 1304. god. Otac mu je radio kao notar, a malo nakon Petrarking rođenja proteran je iz Firence. Najpre su živeli u Pizi a kasnije u Avinjonu.

Studije u Bolonji započeo je 1316. god., a desetak godina kasnije vraća se u Avinjon sa bratam i postepeno počinje da gradi društveni život i stiče popriličnu popularnost. 1327. u crkvi u Avinjonu sreće prelepu plavokosu Lauru. Tada je imao samo 23 godine, a Laurom će biti očaran ceo svoj život.

Petrarka je radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru naročito se isticao svojom kulturom i rečitošću. Mnogo je putovao, učestvovao u javnom životu, bavio se diplomatijom, književnošću i bio izaslanik mnogih poznatih ljudi toga doba. 1341. god. krunisan je lovorovim vencem na Kapotolu u Rimu, mnogo pre nego što su nastala mnoga njegova pozanata dela. Bio je najpoznatiji italijanski renesansni pesnik a njegova najpoznatija dela su:

  • “Afrika”,
  • “O slavnim ljudima” i
  • “Secretum”.

Četrdeseta godine bile su veoma teške za Petrarku jer je zavladala kuga i tada su preminuli mnogi njemu bitni i dragi ljudi, među njima i Laura. Umro je 1348. godine u Arkvi.

Petrarkizam

Petrarkizam je pesnička škola koju su osnovali Petrarkini sledbenici. Najrazvijenija u 15. i 16. veku. Predstavljala je imitiranje Petrarkinog stila, motiva i tema. Petrarakini sledbenici uzdišu za voljenom ženom, veličaju je i pate. Ona je istovremeno inspiracija za nastajanje njihovih književnih dela, a Kanconijer jeste bio jedan od načina, kako je Petrarkizam nastao.

Zaključak

Kanconijer nikada ne bi nastao da pisac, Frančesko Petrarka nije skoro trideset godina bio beznadežno zaljubljen u jednu ženu. Takva ljubav u današnje vreme teško da bi opstala čak i da je bila ostvarena. “Kanconijer” nas uči da prave ljubavi traju pa makar bile i nesrećne i pune patnje. Zato su i prave!

Komentari4 коментара

Ostavite komentar