Prodavci čestitki
Izlazim iz biblioteke, koračam od Hrama, prezrivo dižem pogled, jer već očekujem da me vreba devojka sa čestitkama u ruci i da za osmeh na njenom licu moram da izvučem 100 dinara iz džepa.
Prišla je, nasmejala se. Ah da, taj krasni osmeh, zubi kao raspored časova, a onda oplela svoju uigranu priču kako novac od prodaje ide za obroke dece u Miloševcu. Kada se nasmejala, mislila je da će me pridobiti na sažaljenje, kao da je htela da me navede da pomislim kako je i ona dete iz Miloševca i kako će baš zbog mojih sto kinti moći da opravi zube, metne protezu. Da je za nju, uputio bih je dve ulice niže od mesta nasrtaja pri pokušaju reketiranja, tj. prodaje čestitke, na protetiku u Gastona Gravijea. Da joj kažem da je besplatno ukoliko je osigurana, a ima manje od 18 godina i redovan je đak? Ugrizem se za jezik i odslušam priču o čestitki. Ispade da joj ne treba za sebe mojih 100 dinara, nego za decu u Miloševcu. Mislila je da će me namamiti svojim snebljivim pogledom i zanosnim osmehom da kupim čestitku, ali se grdno prevarila, ja svojih sto dinara nemam, ne dam, pojeo sam. A i više od sto sam neposredno pre ovog nemilog susreta pojeo. Mislim se, sestro, pojeo sam malopre 3 čestitke i popio sok, al’ ne rekoh, beše mi ružno da kažem koliko sam zapravo pojeo. Prvo što se zaista radilo o velikoj količini, a drugo kao oksimoron, bilo bi bezveze iz razloga što je novac namenjen za obroke te dečice. Ipak, i pored sve moje očite namere da je skinem s vrata, to je nije sprečilo da me na +39 stepeni Celzijusovih, koliko beše tog dana, zamara i moli deset minuta na pločniku koji isparava. Toliko je bilo vruće, da mi je mozak ispario, da sam se u jednom trenutku isključio i krenuo ka čitaonici ali, ona nije odustajala. Nudi se da mi piše priznanicu, pita me da li imam srca kad je već za decu, kako mi nije žao. Na posletku reče da okrenem broj sa poleđine, sa namerom da me uveri da nije prevara.
Hm? Ja da okrenem broj? Pa ona hoće da ja pored sto dinara za čestitku potrošim i malo kredita, da me neko sa druge strane slušalice ubeđuje isto kao i ona, ako ne i vise. Mislim se u sebi, pa ne treba meni mojih sto dinara da zovem tamo neki broj, nego tebi, zapravo, deci, ako je uopšte za decu ali, ne rekoh. Previše bih bio nekulturan, na već njenu očiglednu muku koja ju je zapravo naterala da po suncu i žegi prodaje čestitke i prepričava već ispričanu i bajatu priču.
Ipak, beše mi malo žao. Pomislih u sebi kako sam loš čovek. I pored činjenice da sam već ušao unutra i počeo da učim, ne dade mi mira “suptilna” prodavačica (da ne kazem krezava), pa sam izašao napolje i kupio čestitku.
Šta ću, uhvatila me je neka seta, ražalostio sam se nad sudbinom tih mališana u domu ili hraniteljskim porodicama, koji su maltene sami, bez ikog svog, onda sam pomislio na moje roditelje i sreću što ih imam i što me čekaju kod kuce, pa mi beše nekako neprijatno žao, žao što sam se uopšte ogrešio o jadnu decu.
A ako taj novac, moj i bilo čiji drugi, nije otišao u prave ruke, biće mi žao, jer sam ja makar pokušao da ga uputim na pravu adresu. I ako me je slagala da je otišao tamo gde je namenjen, krivica će biti samo njena. Ja sam samo hteo da pomognem deci.
