Rodna ravnopravnost u javnoj sferi

Danas u medijima često čujemo muški rod. Počevši od zvanja, profesija napisanih u muškom rodu, pa sve do momenata u kojima se za stručna mišljenja pitaju isključivo muškarci. Da, ne osporava se to da postoje muškraci profesionalci koji su spretni u svom poslu i sa zaslugom su pozivani u raznim informativnim emisijama, ne bi li iskazali svoje mišljenje. Tu se obišno nađe pokoja žena čiji je zadatak da postavlja pitanja, i eventualno tada nosi tittulu urednika emisije. Ovde se ne omalovažava mesto urednika emisije niti pak voditelja/voditeljke, ali ko su direktori/urednici elektronskih i štampanih medija? Odgovor je bar za sada, još uvek u korist muške populacije.

Kada je generalno reč o rodnoj ravnopravnosti, prvo se mora obratiti pažnja na činjenicu otkud želja za uspostavljanjem ravnopravnosti. Stručnjaci Centara za podršku ženama smatraju da u Srbiji nije problem nedostatak pravnih akata o rodnoj ravnopravnosti, već nepoštovanje postojećih. Era demokratizacije je počela 2000. godine, ali ona se još uvek nije u potpunosti primenila u sferi muško – ženskih odnosa.

Otklanjanje diskriminacije potiče od čuvenog podređenog položaja žena koji se javlja kao lajtmotiv kroz čitavu istoriju, od nastanka prvih ljudi pa do dana – današnjeg. Žene su u zajednicama bile izrabljivane od svojih muškaraca, posmatrajući ih kao svoje vlasništvo, čineći im razne gadosti – od ekonomske zavisnosti pa do fizičkog i psihičkog nasilja. O muškoj kulturi u Srbiji saznajemo i kroz narodnu pesmu ‘Zidanje Skadra na Bojani’ u kojoj je u kulu zazidana žena – majka, što pokazuje koliko problem ravnopravnosti muškaraca i žena izvire iz dubine našeg društva.

Rodna ravnopravnost doprinosi i suštinski je uslov pravednosti i jednakosti, odgovornosti prema svim građanima i građankama društvenog i ekonomskog razvoja, smanjenja siromaštva i poboljšanja kvaliteta života, sigurnosti i blagostanja stanovništva u celini.

Ženama su ugrožena prava, veliki broj njih su žrtve nasilja. Nezadovoljavajuće je i stanje na mestima odlučivanja u političkom i javnom životu, a mnogima su ugrožena ili u nedovoljnoj meri omogućena osnovna ekonomska, socijalna, politička i kulturna prava.

Žensko pravo glasa je uvedeno 1893. godine na Novom Zelandu, a kasnije se ovaj talas, zahvaljujući ženskim pokretima, širio u ostalim zemljama. U bivšoj Jugoslaviji je ženama uvedeno to pravo 1945. godine.
Nažalost, danas postoje zemlje, poput Saudijske Arabije, Vatikana, Bruneje, Butana i Libana, koje pravo glasa ženama i dalje uskraćuju ili je pak iz verskih razloga ograničeno.

Da bismo doveli žene na nivo apsolutne nediskriminacije neophodno je jačanje zakonskog okvira u ovoj oblasti, trud na podizanju svesti nacije i obrazovanje o ovim pravima. Da bismo žene izvukli iz sfere sive ekonomije, gde rade više, a manje dobijaju, neophodno je da se ugledamo na druge evropske zemlje u kojima su žene uveliko u parlamentima, u predstavništvima političkih partija, na mestima lidera društvenih organizacija.

Žene su u Srbiji najmanje zastupljene u medijskoj sferi. Počev od uredničkih mesta kojih nema za pohvalu, do profila žena koje se u medijima slabo javljaju, i kada je reč o iskazivanju mišljenja. Možda ono na šta treba da bude ponosna ženska populacija javnih profesija, jeste dodela raznih novinarskih nagrada „Zoran Mamula“, „Tanja Stanković Boskov“, „Srđan Aleksić“, „Branislav Mane Šakic“ itd..

Centar za žensko preduzetništvo, poslednjih godina pokazuje da se sve više žena odlučuje za osnivanje svojih korporacija. Privredna komora Srbije objašnjava da je taj procenat nešto iznad 25%. Ženski INDOK Centar se već tačno deset godina bavi analiziranjem tekstova iz svih oblasti kao što su žene na političkoj sceni, žene u ekonomiji, rad mehanizama za rodnu ravnopravnost, žene u kulturi i obrazovanju, žene u medijima itd.

Možda je vreme da se stvarno osvrnemo na našu prošlost i da se ozbiljno suočimo sa problemom rodne neravnopravnosti u svim sferama. Zapitajmo se da li su žene (ne)vredne da i dalje budu u senci patrijarhalnih muškaraca, bez ikakvog prava na sopstveno liderstvo i ispunjenje planova. Da li mi zaista idemo putem demokratije; putem na kojem se svačiji glas računa?