Šta je psihoanaliza i da li zaista deluje?

U današnje vreme odlazak kod psihijatra više nije tabu tema kakva je bila pre nekoliko decenija. Ipak, i oni koji imaju svog terapeuta i oni drugi, koji ne praktikuju ovaj način pristupanja problemima, neretko se zapitaju koliko, zapravo čitav proces psihoanalize može da pomogne. Ako niste znali šta je psihoanaliza i da li zaista deluje, otkrićete upravo sada čitajući nastavak teksta.

Šta je psihoanaliza?

Psihoanaliza ili klasična analiza je psihoterapijska metoda nastala iz prakse lečenja “histeričnih” (konverzivnih) poremećaja krajem 19. i početkom 20. veka.

Tvorac psihoanalize je Sigmund Frojd, austrijski lekar – neurolog.

Psihoanaliza se smatra dubinskim terapijskim pristupom iz kog, ili kao reakcija na koji, su nastali svi ostali psihoterapijski modaliteti.

Frojd je u lečenje bolesti sa psihološkim uzrokom uveo, za psihijatriju u to vreme potpuno nov pristup – razgovor. To je način lečenja dugotrajnih psiholoških problema, koji se zasnivaju na verovanju da uzroci nekih ponašanja mogu biti nepoznati i nesvesni, ali da se razgovorom mogu izvesti na površinu.

Nakon eksperimentisanja sa hipnozom na svojim neurotičnim pacijentima, Frojd napušta ovu tehniku, i koristi metod slobodnih asocijacija, tretman gde pacijenti govore otvoreno o svojim mislima.

Cilj je bio da se pronađe i oslobodi snažna emocionalna energija koja je do tada bila potisnuta u nesvesnom. Smatrao je da ove potisnute emocije utiču na normalno funkcionisanje čoveka i da mogu i da prouzrokuju fizičke promene, odnosno psihosomatske probleme.

Ako razumemo da je zaista moguće da iza različitih reakcija postoje značenja i razlozi tog ponašanja, onda ćemo, zahvaljujući toj činjenici, uspeti da ih promenimo ili iskorenimo.

Iako je Frojdova psihologija uma zasnovana na postojanju nesvesnog, on nije bio autor tog termina. Zapadni filozofi 17. veka Džon Lok i Rene Dekart, a kasnije i G. Vilhelm Libnic suočili su sa idejom nesvesnog, spekulišući postojanje nečega u umu, izvan svesti, koja je takođe uticala na ponašanje.

Razlozi za traženje psihoanalitičkog tretmana

Ljudi traže psihoanalitičku pomoć iz više razloga. To mogu biti obrasci neuspešnih ili destruktivnih odnosa, stresa na poslu ili na fakultetu, depresije ili anksioznosti, poremećaji ličnosti ili problemi oko samog identiteta i seksualnosti.

Neki imaju potrebu za terapijom nakon značajnog gubitka, bilo putem smrti ili razvoda, ili kao rezultat traumatičnih događaja ili zlostavljanja u detinjstvu ili adolescenciji.

Ljudi mogu posećivati psihoterapeuta jednom ili više puta nedeljno tokom meseci ili godina. Psihoanalitičar preporučuje poželjan broj tretmana, koji nekad može biti i četiri ili pet puta nedeljno.

Konstantnim, redovnim terapijama od 45 do 50 minuta, omogućava se da psihoterapeut stekne uvid o obrascima razmišljanja i ponašanja pacijenta, kao i o načinu na koji oni utiču na osobu u smislu njegovog emocionalnog stanja, odnosa sa partnerom, porodicom, prijateljima, radom i zajednicom.

Kako izgleda jedan tretman kod psihoterapeuta?

U toku sesije, koja traje do 50 minuta, pacijenti pokušavaju da kažu sve što im pada na pamet na određenu temu, dozvoljavajući razmišljanja, osećanja, sećanja i snove. Da bi to omogućili, neki pacijenti leže na kauču, dok terapeut sedi nedaleko od njih. Ima i onih kojima više odgovara razgovor oči u oči sa terapeutom.

U ovom prijatnom i opuštenom okruženju razvija se poverenje, pa se tako počinje nailaziti na tragove nesvesnog i unutrašnjeg sveta pacijenta, a obrasci odnosa i potisnutih emocija postaju vidljivi.

Analitičar pažljivo prati iskazivanja, snove, uspomene i misli pacijenta i pokušava da protumači šta oni podrazumevaju i šta znače za konkretnog pacijeta.

Terapeut pokušava da utiče da pacijent stekne uvid u destruktivne načine života i način na koji se oni manifestuju, te da ih shvati kao uzrok životnih događaja i odnosa.

Da li psihoanaliza zaista deluje?

Postoji značajna rasprava o efikasnosti psihoanalitičkog tretmana.

Jedan od  problema je nevoljnost psihoanalitičke profesije da prizna vrednost formalnih istraživanja i konkretnih dokaza u razvoju ovog rada. Psihoanalitičari smatraju da se teško može precizno zabeležiti i analizirati napredak pacijenata, jer se on ogleda u njihovom svakodnevnom ponašanju i životu. Drugi problem je teškoća proučavanja lečenja zbog njegove dugoročne prirode.

Oko 2012. godine spekulisalo se da se psihoanaliza više ne preporučuje za lečenje mentalnih bolesti zbog nedostatka preciznih dokaza.

Međutim, od tada su sprovedene i objavljene studije sa rezultatima koji idu u prilog psihoanalizi i ovoj vrsti lečenja.

U 2015. godini objavljena je Studija o depresiji odraslih Tavistok, koja ispituje efikasnost psihoanalitičke psihoterapije. U istraživanju je korišćen model slučajnog kontrolisanog ispitivanja koji istražuje tretman pacijenata sa dijagnozom dugotrajne depresije i koji su probali najmanje dva različita tretmana.

Jedna grupa prošla je psihoanalitičku psihoterapiju dve godine, a druga kontrolna grupa tretirana je kognitivnim ponašanjem u kome pacijenti usvajaju nove načine razmišljanja i ponašanja.

Iako se prvobitni rezultati nisu značajno razlikovali između ove dve grupe na kraju terapije, značajne razlike pojavile su se tokom narednih 24, 30 i 42 meseca.

Ova istraživanja pokazala su opadanje depresije u psihoanalitičkoj psihoterapskoj grupi, zajedno sa značajnim poboljšanjima u načinu suočavanja sa problemima i društvom,  u odnosu na drugu grupu koja je tretirana kognitivnom bihejvioralnom terapijom.

Ovo ukazuje da je dugoročna psihoanalitička psihoterapija korisna u poboljšanju dugoročnog ishoda depresije otporne na tretman.

Druga studija, koju je vodio isti autor, objavljena u 2016. godini. Tada je primenjena psihoanalitička psihoterapija na roditelje, čiji je cilj poboljšanje interakcije između roditelja i deteta.

Učesnici su izabrani nasumično, jedna grupa za učestovanje u psihoterapiji roditelj-dete, dok se druga bavila uspostavljanjem veze sa novorođenčetom i njegovim potrebama na klasičan način.

Rezulati istraživanja pokazali su da nije bilo značajne razlike u ishodu na mere razvoja deteta, interakcije roditelja-deteta ili sposobnosti roditelja da razmotri mentalno stanje bebe kao i svoje mentalno stanje.

Međutim, one majke koje su pohađale psihoterapiju roditelj-dete pokazale su poboljšanja u nekoliko mera sopstvenog mentalnog zdravlja, uključujući roditeljski stres i roditeljskog razumevanja bebe i njihovog odnosa. Ova predložena psihoanalitička psihoterapija ima potencijal za poboljšanje odnosa između roditelja i deteta.

Kritičko mišljenje o psihoanalizi

Kritičari psihoanalize trvde da je ova vrsta lečenja previše skupa, predugo traje i nije bliska ljudima koji ne žive u velikim gradovima.

Isto tako, oni smatraju da pacijent koji traži psihoterapiju možda neće želeti dugoročno lečenje, tražeći rešavanje samo nekoliko pitanja. Te zato tvrde da je druga vrsta terapije pogodnija opcija za takve vrste pacijenata.

Istina je često nije moguće održavati dugoročnu psihoanalitičku psihoterapiju unutar ograničenja finansiranja javnog mentalnog zdravlja i sistema socijalne zaštite.

Više terapija usmerenih na rešavanje ili samo jedna sesija može se koristiti sa pojedincima i porodicama u nevolji ili u slučaju kada psihoterapeut proceni da pacijent nema izazove koje bi rešavao na dugotrajnoj terapiji.

Psihoterapija konverzacije nije dostupna u regionalnim, ruralnim i udaljenim oblastima. Iako je „terapija na daljinu“ dostupna putem tehnologija kao što su Skajp ili Fejstajm, nije naučno dokazano  da ova vrsta komunikacije ima isti efekat kao i terapija uživo, licem u lice sa terapeutom.

Studenti, psihoanaliza i psihoterapija

Iako je naučno dokazano da je studentski period života jedan od najstresnijih perioda u čitavom životu jedne osobe, u našoj zemlji nije uobičajeno da studenti samovoljno potraže pomoć stručnjaka kako bi se nosili sa problemima.

Ipak, psihoterapija više nije tabu tema, čak ni u našoj državi, zato postoji više načina da stupite u kontakt sa psihoterapeutom i da započnete individualnu psihoanalizu.

Cilj individualnog savetovanja je pružanje pomoći studentima da, zajedno sa savetnikom istraže, razumeju i rade na svojim emocionalnim, kognitivnim, bihejvioralnim i socijalnim problemima.

Traženje pomoći od stručne osobe, studentima će olakšati da se izbore sa svojim psihološkim poteškoćama i svakodnevnim izazovima i usmeriće ih ka novim perspektivama i drugačijem shvatanju problema, jačanju sopstvenih snaga, razvijanju osećaja samopoštovanja i poverenja u sebe.

Takođe, studenti su često suočeni sa problemima vezanim za svoje akademsko postignuće i dalji profesionalni razvoj. U psihološkom savetovalištu za studente, savetnici će pomoći studentima koji se bore sa nekim od akademskih i profesionalnih problema kao što su: problemi učenja, anksioznost i trema pred polaganje ispita i izlaganja pred grupom, zaposlenje…

Prvi susret sa savetnikom student može da se zakaže putem zvaničnog mail-a savetovališta, ili slanjem mail-a izabranom savetniku.

Tokom prve Skajp seanse, student ima mogućnost da objasni savetniku svoje probleme, a savetnik bi od studenta trebao da prikupi  osnovne informacije iz njegovog emotivnog, porodičnog, socijalnog, akademskog života.

Nakon početne procene, savetnik i student će zajednički odrediti ciljeve savetovanja i zakazati sledeći susret. Uobičajeno, savetnik bi zakazivao studentima jedan susret nedeljno u trajanju od 60 minuta.

Šta je potrebno da završite da biste bili psihoterapeut?

Obuka za psihoterapijski rad ne radi se u okviru studija, već u okviru posebnih centara ili udruženja (npr. Udruženje telesnih psihoterapeuta, ili Udruženje konstruktivista Srbije), ali da biste započeli edukaciju iz nekog psihoterapijskog modaliteta, morate imati završen medicinski fakultet ili neki od humanističkih fakulteta (psihologija, andragogija, defektologija, socijalni rad).

Ovde se, međutim, udruženja razlikuju. Neka od njih na obuku primaju i studente završnih godina ovih fakulteta (s tim da licencu nećete dobiti pre nego što diplomirate na matičnom fakutetu). Neka udruženja primaju i stručnjake iz drugih profesija na obuku, u skladu sa idejom da se psihoterapija tretira kao nezavisna struka.

Trening za psihoterapeuta podrazumeva nekoliko godina obuke.

Takođe, važno je proveriti da li je trening akreditovan od strane Saveza društava psihoterapeuta Srbije, jer jedino tako možete dobiti nacionalni i evropski sertifikat za psihoterapiju.

Ono što nije dobra ideja je to da krenete na edukaciju samo da biste razrešili lične probleme. Edukacija je previše zahtevna, kako vremenski tako i finansijski. Ukoliko želite da radite na svojim problemima, mnogo je jednostavnije pronaći terapeuta koji vam odgovara, nego da se upuštate u edukaciju za ovu karijeru.

Dakle, bilo da ste zainteresovani da se obratite psihoterapeutu kao pacijent ili ste se opredelili da i sami postanete psihoanalitičar, jedno je sigurno: psihoanaliza deluje, jer razgovor oslobađa potisnute emocije koje stvaraju psihičke i fizičke probleme čoveku. Ako ste i dalje skeptični prema ovom pristupu lečenja, pokušajte da ne osuđujete nešto što niste i sami doživeli. Umesto toga budite otvoreni za ideju da svakome odgovara drugačiji pristup problemima.

Svakako zapamtite: „Pre nego što kod sebe dijagnostikujete  depresiju i nisko samopouzdanje, obavezno se uverite da niste okruženi idiotima.” – Sigmund Frojd