Studentski protesti u 20. veku – nosioci promena koje zaboravljamo

Studentski protesti bili su sastavni deo Srbije u 20. veku. Gotovo nijedan period od Prvog svetskog rata nije mogao da prođe bez demonstracija mladih ljudi. Nekada su one bile isključivo za dobrobit studenata, a nekada su bile i pokretači većih demonstracija. I to sa razlogom – borba mladih ljudi za svoju budućnost je inspirativna. Energija, entuzijazam, nada, žar koji nikako da se ugasi, čak i kada su bili hapšeni, tučeni i ubijani. Poruka je jasna: ne možete ugasiti borbu za bolje sutra. Ovo su studentski protesti u 20. veku koje nikako ne smemo zaboraviti. Pogotovo ne danas.

Danas, nažalost, malo se zna o studentskim protestima. Zaboravljamo njihove ideje, borbu, heroje. Zaboravljamo i da je Dan studenata (4. april) zapravo dan kojim obeležavamo baš ovakvu jednu borbu.

Studentski protesti u međuratnom periodu

Početkom dvadesetih godina prošlog veka nastao je Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu. Delovanje ovog pokreta bilo je usmereno prvenstveno na očuvanje autonomije univerziteta i poboljšanje materijalnog položaja studenata. Kasnije, pod pritiskom Komunističke partije Jugoslavije (KPJ, koja je bila ilegalna u to vreme), ovaj pokret postaje Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i započinje borbu i protiv Kraljevine Jugoslavije. Već početkom 1930tih, SKOJ je organizovao veliki broj okupljanja, demonstracija i štrajkova, kako studentskih, tako i protiv vlasti. Tadašnja vlast pokušavala je na sve načine da spreči širenje ovog pokreta, pa su članovi proterivani u svoja rodna mesta, izbacivani sa fakulteta, hapšeni i zatvarani. Kada to nije urodilo plodom, organizovana je „Organizacija nacionalnih studenata“ (ORNAS) koja je trebalo da parira revolucionarnom pokretu.

1935. godine, posle napornih, ali i neuspešnih borbi protiv SKOJ-a, vlada Bogoljuba Jevtića odlučila je da osnuje koncentracioni logor u Višegradu, gde su upućivani studenti komunisti. Kao i prethodni pokušaji da se „uguši“ revolucija, i ovaj je vrlo brzo ukinut. Naime, u martu 1935. organizovani su studentski protesti, kada je nastradao student Mirko Srzentić, i pod pritiskom javnosti, logor je zatvoren.

Aprilsko buđenje

Poslednji pokušaj vlasti da se studentski protesti prekinu, bilo je uvođenje „studentske policije“, 1936. godine. Suprotno se dogodilo – ovaj potez vlasti izazvao je štrajk koji je bio vrhunac borbe revolucionarnog studentskog protesta i obuhvatio je sve univerzitete u Jugoslaviji. Prvog dana štrajka, 4. aprila 1936. godine, u sukobu sa pripadnikom ORNAS-a, ubijen je Žarko Marinović. Kao rezultat ovog događaja, ukinuta je „studentska policija“ i smenjen je rektor Vladimir Ćorović. Ovaj dan danas slavimo kao Dan studenata (uveden 1959, prvi put proslavljan od 2. do 4. aprila 1960.)

U međuratnom periodu, na Beogradskom univerzitetu organizovano je 123 zbora, 80 demonstracija sa  i 22 štrajka. Uhapšeno je oko 2.600 studenata, ranjeno oko 200, ubijeno 4 (dvoje je umrlo od posledica ranjavanja), a 6 studenata je nestalo.

Velike studentske demonstracije u SFRJ

Čuveni Titov govor kojim se obraća studentima poslednjih dana se masovno šeruje po društvenim mrežama. Dok slušate ove „mudre“ reči, setite se da su pre toga studenti danima hapšeni i premlaćivani.

2. juna 1968. godine organizovane su manifestacije „Karavan prijateljstva ’68“ i „Mikrofon je vaš“ od strane Doma omladine Beograda i lista „Večernje novosti“. Originalno, trebalo je da se održi napolju, a mogli su da prisustvuju i studenti i građani. Zbog najavljene kiše, manifestacija je preseljena u salu Radničkog univerziteta. Kao i u svakoj hali, i u ovoj je broj mesta bio ograničen, a prioritet su imali brigadiri. Oni sa manje sreće, ostali su napolju. Nezadovoljni studenti počeli su da bacaju kamenice. Nedugo zatim, dolazi do tuče između studenata i brigadira, a milicija je, u pokušaju da uspostavi red, ušla u otvoren sukob sa studentima.

„Dole crvena buržoazija“

Sledećeg dana, nekoliko hiljada studenata je sa zastavama, Titovim slikama i parolama krenulo ka Beogradu. U blizini nekadašnje kineske ambasade došlo je do incidenta, kada je milicija jurnula na studente. Tada je ubijeno 4 studenta. Studenti su zapalili vatrogasnu cisternu i gurnuli je pod nadvožnjak. U večernjim satima tog dana, protestima su se pridružili i studenti iz Niša.

Narednih nekoliko dana studenti su nastavili štrajkove. Borili su se za slobodu medija, minimalni lični dohodak i smenu šefa policije Beograda. Kako su dani odmicali, sve više studenata je punilo zatvore i bilo tučeno, pa se tako i lista zahteva produžavala. Policajci su sedeli i u redakcijama, održavajući tako cenzuru. Novinski članci govorili su o „šačici kriminalaca“, „studentima koji neće da uče“ i „šta hoće oni, imaju daleko veći standard od ostalih članova društva“ (poznato?)

„Studenti su uvek u pravu“

Sedmog dana, Tito je odlučio da izađe u susret studentima (kada je video da premlaćivanje i hapšenje studenata neće uroditi plodom). Makar delimično. Šef policije nije smenjen, ali je uveden minimalni lični dohodak. Studenti su se povukli sa ulica. Kolovođe revolucije, Vladimir Mijanović, Sonja Liht i Đorđije Vuklović izbačeni su sa fakulteta i oduzeti su im pasoši.

Ove studentske proteste podržale su i mnoge uvažene ličnosti, kao što su Desanka Maksimović, Stevo Žigon, Dušan Makavejev, Mira Alečković, Vuk Stambolić…

Studentski protesti 1991.

Čuvene devedesete. Prvi studentski protesti protiv vlasti Slobodana Miloševića bili su posledica protesta organizovanih od strane Vuka Draškovića, 9. marta 1991. Te večeri, studenti su dobijali neopisive batine od milicije. Kao odgovor, narednog dana su iz Studentskog grada, studenti krenuli ka centru da se pridruže demonstrantima. Na Brenkovom mostu ih je sačekala policija, koja ih je gađala suzavcem i pretukla nekoliko studenata. Nakon pregovora Zorana Đinđića sa policijom, studenti su pušteni da se pridruže demonstracijama (oko 5.000 njih)

„Plišana revolucija“

Studentske demonstracije kod Terazijske česme vodili su Žarko Jokanović i Branislav Lečić, koji je, pričajući o mirnoj revoluciji, u rukama držao veliku plišanu lutku pande. Otud i naziv ovog protesta. Improvizovana bina bila je centar zbivanja, a na njoj su se smenjivali govornici, pevači i glumci. Protestanti (njih oko 20.000) su zahtevali smenu direktora RTB i nekoliko urednika TV Beograd, ostavku ministra policije i omogućavanje rada Radio B92 i NTV Studio B. Svi zahtevi su ispunjeni.

Čak ni „plišane revolucije“ ne mogu da prođu bez etiketa. Na kontra mitingu studenti su nazivani huliganima i provocirani.

Studentski protesti 1992.

Dan nakon što su sankcije prema SR Jugoslaviji stupile na snagu, 01. juna, na Elektrotehničkom fakultetu studenti su započeli spontane proteste. Zahtevi su bili jasni: ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade. Ovo je ujedno i prvi protest na kom je tražena ostavka Slobodana Miloševića. Prvih 15 dana studenti su se organizovali i dogovarali, uz povremene proteste i štrajkove (najčešće sedenjem i ćutanjem).

15. juna 1992. studenti su objavili štrajk i zatvorili se u zgrade PMF-a, Filološkog i Filozofskog fakulteta, po sledećem rasporedu:

• Na PMF-u: studenti Medicinskog, Poljoprivrednog, Pravnog, Ekonomskog, Stomatološkog, Veterinarskog i Fakulteta primenjenih nauka.
• Na Filološkom fakultetu: studenti Građevinskog, Mašinskog, Bogoslovskog, Defektološkog, Tehnološkog i FNO-a, kao i sve Akademije.
• Na Filozofskom: studenti ETF-a, Arhitektonskog, Farmaceutskog, DIF-a, Rudarsko-geološkog, Saobraćajnog i Fakulteta organizacionih nauka.

Protesti su trajali čitavo leto. 

Studentski protesti 1996. – 1997.

A šta se desi kada vlast „krade“ glasove? Pa veliki građanski i studentski protesti, naravno. Ukratko, koalicija Zajedno je pobedila na izborima sa 2/3 glasova u Skupštini grada Niša, ali je tadašnja vlast odlučila da preko noći prepravi zapisnike i promeni malo (!?) cifre. Npr. ako je koalicija Zajedno na originalnim zapisnicima imala 525 glasova, na izmenjenim je imala 425, dok je SPS imao 325 na originalnim, a na izmenjenim 425. Koalicija Zajedno imala je 17 zapisnika na kojima je došlo do izborne krađe.

„Osvajanje vrha Srbije“

U decembru 1996. studenti su organizovali akciju pod imenom „Osvajanje vrha Srbije“. 15. decembra u 12h krenula je grupa od 17 studenata u šetnju od 48 sati od Niša do Beograda i oni su bili primljeni kod predsednika Srbije, Slobodana Miloševića.

Studenti i građani su šetali po snegu, kiši, bili su na meti policijskih pendreka i batinaša sa kapuljačama. Studenti su izdržali i čuveni kordon u Kolarčevoj ulici, kada su stajali ispred policajaca sedam dana i osam noći, da bi, na svetog Savu, predvođeni patrijarhom Pavlom, „probili“ kordon.

Studentski protesti trajali su najduže u istoriji protesta u Srbiji – 117 dana!

Istorija je pokazala da ne treba umanjivati značaj studentskih protesta. Ne treba zanemarivati ove nosioce promena, jer na kraju, „na mladima svet ostaje“.

Poslednjih dana na ulicama se okuplja veliki broj građana sa ciljem izražavanja nezadovoljstva povodom rezultata izbora i medijskog mraka. Prvi su na ulice izašli mladi ljudi, spontano okupljeni preko društvenih mreža. Većinom su to upravo studenti. Njima su se pridružili roditelji i drugi građani. Protesti se vode širom Srbije: Niš, Novi Sad, Čačak, Sombor, Kragujevac… Omladina se bori za bolju budućnost, za ostanak u rodnoj zemlji, i zapošljavanje bez partijske knjižice. Podršku dobijaju sa svih strana, pa je borba prerasla u mnogo više – borbu za nezavisne državne institucije.

Možda je baš zbog toga pravo vreme da današnji studenti i drugi mladi izvuku pouke iz studentskih protesta koji su se dešavali na našim protestima tokom 20. veka.