Večiti mladoženja Jakov Ignjatović – prepričano delo i analiza

Autor: Jakov Ignjatović

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto radnje: Ugarska

Vreme radje: I polovina 19 veka

Tema: Odnos između starog i novog sveta, odnosno starije i mlađe generacije

Večiti mladoženja je delo Jakova Ignjatovića i govori o usponima i padovima jedne srpske porodice.  U romanu je istaknuta suprotnost između generacija: očevi su snažni, odvažni, srčani ljudi koji su radom i samoodricanjem stekli imanja i porodični ugled, dok su sinovi neradnici, pomodari, slabići, ljudi bez volje, životne energije, smisla za posao i rasipnici.

Večiti mladoženja  – Analiza dela

Večiti mladoženja je obavezna lektira koja na jedan humoristički način opisuje društveni život određenog podneblja pa se može smatrati društvenim, odnosno socijalnim romanom. Roman je podeljen na dva dela. Zasnovan je na sukobu očeva i dece, a i kompoziciono je građen na toj osnovi.

Prvi deo

U prvom delu romana priča prati uspon i sticanje bogatstva trojice najboljih prijatelja, Sofronija Kirića, Čamče i Krečmara. Najupečatljiviji lik među  njima je Sofronije pa roman prati njegov život. Porodicu Sofronija Kirića čine njegova žena Sofija (Soka) i petoro dece. Najstariji je sin Pera, zatim ćerke Lenka, Pelagija i Katica i najmlađi sin Šamika. Sofronije se obogatio kupujući nepokretnosti i vešto izbegavajući devalvaciju. Stekao je ogromno bogatsvo, ali je i dalje radio, sticao, štedeo i nije hteo da se odrekne dućana i mehane.

Sofronije odlučuje da sa prijateljima otputuje u Poljsku po platno, a dućan i mehanu ostavlja najstarijem sinu Peri da brine o njima i vodi posao. Tokom putovanja trojica prijatelja dožovljavaju najrazličitije avanture. Najpre ih napadaju razbojnici koji pokušavaju da ih opljačkaju, ali gospodar Sofra pokazuje ogromnu hrabrost i snalažljivost i ubija nadžakom trojicu razbojnika. Na putovanju se susreću sa mnogim trgovcima i plemićima i rado su  viđeni gosti svuda gde se pojave. Sledeću neprijatnost doživljavaju na carini jer carinik želi da im naplati hiljadu forinti jer su uvezli vino. Situacija se preokreće i pretvara u veselo druženje i pijanku nakon koje im carinik oprašta porez. U Krakovu na sajmu prodaju svoju robu i kupuju platno, dobro su zaradili i zadovoljni se vraćaju kući. Kada stigne kući Sofronija čeka razočaranje jer sin Pera nije dobro vodio poslove i brinuo o mehani i dućanu, a novac je uglavnom popio i prokockao.

Drugi deo

Drugi deo romana prati radnju nakon deset godina. Sofronije i gospođa Soka su već ostarili. Pelagija umire iz nepoznatog razloga, a Lenka se protiv očeve volje udaje za sudiju i otuđuje od porodice. Katica poštuje očevu volju i ne udaje se za onoga koga voli, ali kasnije izbira i vene neudata. Sin Pera pije, kocka se i gubi sve što je dobio od oca. U svojoj bedi ide toliko daleko da provaljuje u dućan i želi da ubije oca zbog novca. Sve nade otac polaže u najmlađeg sina Šamiku koji uči za advokata.

Šamika je mlad, lep, uspešan, obrazovan. Nakon završetka studija vraća se u varošicu i postaje advokatski pripravnik. Nakon toga polaže advokatski ispit i postaje advokat čime ispunjava želju svojih roditelja. Najveća želja njegovog oca nakon toga bila je da se Šamika oženi kako bi u miru mogao da vodi mehanuu i dućan. Nakon dužeg vremena Šamika se zaljubljuje u Lujzu, ali nisu mogli da se venčaju pošto su bili različite vere. Malo nakon tog umiru mu majka i sestra i on gubi istinsku potporu i ljubav koju  je imao u majci. Svakog dana oplakivao je majku, išao joj je na grob, nosio cveće i patio.

Majka mu nije izlazila iz glave, i pri samoj pomisli na nju, ili pomenu nje, briznuo bi u plač. Otac mu je govorio da skine crninu i da se  ženi međutim, on je prvo planirao da otputuje u Italiju da se malo oporavi. Otac se složio, savetovavši ga pritom da usput nađe sebi dobru priliku.

Novac mu je bio nebitna stvar, imao ga je dovoljno, a pored toga dobija i prsten svoje majke da bi se setio želja svojih roditelja i ispunio ih.

Kada se vrati, počne da se druži  sa devojkom po imenu Juca koja je bolesna. Juca želi da se uda pre nego što umre i Šamika odlučuje da joj ispuni želju pa planiraju da se tajno venčaju. Venčanje sprečava Jucina porodica, a ona nakon toga umire, a Šamika pati za njom.

Nakon toga nikada mu nije pošlo za rukom da se oženi. On se družio sa devojkama, pomagao im je da se udaju, provodadžisao, nabavljao materijale za haljine i potpuno se posvetio tome. Posedovao je neku žensku crtu pa su devojke sa njim razgovarale kao sa drugaricom. Prilikom kupovine odeće njegova reč se poštovala i uvek bila poslednja.

Nakon nekoliko godina, Šamika ostaje pri svom da se ne ženi. Iako je postao stariji, narav nije promenio, i dalje nije našao idealnu ženu za sebe. Ostao je kavaljer i džentlemen kao pre, kupovao je damama razne sitnice i poklone, na balovima je i dalje privlačio pažnju: “Svi mu se klanjaju”; nikada žensko nije ogovarao. Nikada nije bio pijan, niti ikada psovao, uvek je prosjacima davao neki dinar. Celoj svojoj porodici podigao je lep spomenik i unajmio čuvara da čuva isti. U medaljonu je nosio Jucinu kosu, a njen pepeo stajao je u njegovoj sobi. Svoju imovinu koja mu je ostavljena, nije prodao!

Umire neoženjen a mnoge žene koje su ga volele i družile se sa njim na grobu su mu ispisale “Večiti mladoženja”. Ostao je večiti mladoženja, ali srećan i zadovoljan!

Večiti mladoženja – analiza likova

Likovi u lektiri Večiti mladoženja su Sofronije Kirić, Soka, Čamča, Krečmar, Pera, Lenka, Katica, Pelagija, Šamika, Juca. Mi izdvajamo tri najupečatljivija lika:

Gospodin Sofronije Kirić

Sposoban trgovac, radan, odgovoran. Imao je smisao za posao, a njegov detaljan opis fizičkog izgleda, izgleda ovako: Kada je bio paradno obučen, izgledao je kao ciganski vojvoda, previše skreće pažnju na sebe svojim odelom i time želi da pokaže svoje bogatstvo.

Bogatstvo je zaradio štedeći, a potom je ulagao u nekretnine, sanjao je da će doći do inflacije, sledio je svoj san i tako se obogatio.

Patrijahalan čovek koji sve drži u svojim rukama. Veoma poštuje svoju gospođu Soku, ali ipak sve odluke donosi on. Kroz njegov lik na malo humorističan način pisac je opisao tadašnju buržoaziju.

Šamika

Svu nadu  porodica je polagala upravo u njega. Studirao je prava, a otac je u njega gledao kao u zenicu, davao mu je novac i više nego što je trebalo, koliko god je tražio. Bio je elita među pravnicima, lepog lica i izgleda uopšte, plenio je gde god se pojavi. U društvu uvek rado viđen, nije pio, niti lumpovao, karte je igrao tek u izabranom i otmenom društvu. Oblačio se po poslednjoj modi, uvek sa stilom i ukusom, a za prijatelja je uvek bio tu, pun razumevanja i požrtvovanja. Nije bio dobrar đak, međutim pored svih malopre pomenutih kvaliteta, mnogi su mu kroz prste gledali.

Stalno je išao na igranke, razne balove, plesove ili pozorište, za to je uvek bio raspoložen, a takođe je svirao flautu i gitaru i lepo pevao. Jedini problem bio je taj što nije mogao da se oženi.

Jedna, pomalo čudna stvar bila je ta da je Šamika ceo život proveo u ženskom društvu. U detinjstvu, među sestrama, a po višim školama i kućama  uglavnom je bio u njihovom društvu.

Poprimio je na neki način žensku narav (znao je štrikati, plesti), davao je tačne opise odevne kombinacije neke žene – kakve je haljine imala i gotovo nikad nije boravio u muškom društu.

Nedostatk muške crte ogledao se u i njegovom karakteru, devojke su sa njim razgovarale kao sa prijateljicom , nikad kao sa muškarcem.

Pera

Pera u mladosti ne zaostaje puno za Šamikon, lep je, galantan i zna da pleše. Jedino ga bije loš glas zbog društva u kom se kreće. Pera je u stvari rezultat nejednake roditeljske ljubavi prema deci. Da se otac prema njemu ponašao drugačije, kao prema Šamiki, možda bi se Pera drugačije ponašao i prošao u životu.

Otac je odlučio da se Šamika dalje školuje a da Pera preuzme trgovinu iako on to nije želeo niti  je imao ikakvih afiniteta prema tome. Po prirodi jako dobrog srca, svakome bi pomogao pa čak i na svoju štetu. Bio je svojeglav, pio, kockao se i kretao u lošem društvu. Započinjao je razne poslove koji bi na kraju uvek propadali. Nije vodio računa o finansijama, mehani i na kraju ostaje bez ičega. Tek kada je ostario shvatio je da je grešio, ali je otac već odavno bio mrtav i nije mogao da ga moli za oproštaj.

O piscu

Jakov Ignjatović rođen je u Sent Andreji u srcu Mađarske u  gradu koji se nalazi na Dunavu 1824. godine. Roditelji su mu umrli kada je bio mali pa ga je odgajio rođak. Pošto  je bio veoma strog prema njemu,  Jakov beži u vojsku i kao vojnik završava pravne nauke. Do 1948. god. bavio se advokaturom.

Zalagao se za saradnju sa Mađarima, nasuprot većini u Srbiji, koji su bili naklonjeni (orijentisani) prema Austriji. Bio je mišljenja da Srbi i Mađari treba da žive skladno i kada  su Mađari digli ustanak protiv Bečkog dvora stao je na stranu Mađara. Zbog ovog postupka bio je prezren u svojoj sredini.

Jovan Skelić, književni kritičar, skreće pažnju na njega i ističe je da je on prvi realista u srpskoj književnosti, tj. tvorac našeg društvenog romana. Socijalni roman po Jakovu, treba da pruži zdrav humor, moralnu motivaciju i sliku društvenog života.

Bio je romanopisac i pripovedač. Neka od njegovih najpoznatijih dela su:  “Milan Narančić”, “Čudan svet”, “Trpen spasen”, kao i roman u tri knjige pod nazivom “Patnica”. Zbog svoje naklonosti prema Mađarima nikada nije uspeo da stvori skladan odnos sa sredinom. Takođe bio je veoma tvrdoglav i temperamentan pa je veći deo života proveo usamljen, a tako i umire u Novom Sadu 1889. godine.