Vukojebina – Reč profesora #4

Krećemo u avanturu. Kao deca se radujemo putovanju avionom. Čeka nas poznanik na aerodromu i u toku dva sata smo izbombardovani podacima o životu Skandinavaca. Svi ti podaci su nam se za vrlo kratko vreme urezali u mozak  koji je počeo da nas boli, jer takav život koji oni vode mi nikada nećemo doživeti, ali još gore, ni naša deca.

U glavi mi je samo jedna rečenica iz našeg legendarnog filma:
„Hladno, al’ standard.“

Neke vlade stvarno misle o svom narodu, brinu o njemu, plate su im veće i po deset puta od naših, organizovano žive, mogu da planiraju, a imaju i od čega to planirano da izvedu.
Nama oči iskočiše, a poznanik nam kaže:
„Ma mani sve to, ovde ima toliko ljudi koji imaju depresiju.“
Ma lako bih ja sa depresijom, samo da ne moram da se borim kao u Survajveru da preživim.

„Pojeftinila im je struja više puta…“ – mi to nismo doživeli, mada nam stalno govore (verovatno u želji da nas hipnotišu) da nam je najjeftinija u okruženju.

„Dobijaju naknadu za odmor u visini od 12% prošlogodišnje bruto plate, a to izađe negde u visini dve mesečne plate…“ – to smo nekada davno imali pod nazivom regres. Sada nema ni naziva ni para. Objašnjeno nam je da se dobijaju te pare u okviru plate, koja je uvek ista. Da mi je samo znati koliko im je dana bilo potrebno da nadju ovako glupo objašnjenje, a da ti zatvore usta.

„Država im plaća zdravstveno osiguranje, oni plaćaju samo zubara.“
Pa i red je da bar nešto plaćaju. Mi ovde kao imamo zdravstveno koje retko šta pokriva.
U stvari, njima je baš dosadno. Ne znaju oni kakav je to osećaj kad odeš kod lekara i kada moraš da podmićuješ i da doživljavaš svakakva poniženja da bi dobio osnovnu medicinsku negu.

Bila sam kod lekara sa rođakom koji mora da obavi rutinsku operaciju. Penzioner je i ceo radni vek je plaćao  zdravstveno osiguranje, da bi dočekao da sam mora da je plati ukoliko želi da se operiše odmah, ili da čeka godinu dana, a do tada ko živ ko mrtav. Nisam mogla da verujem kada sam čula reči lekara kod kog je bio, a i način na koji je saopštio:
„Zašto baš ovde da se operišete, možete privatno, ja ću u svakom slučaju da vas operišem i ovde i tamo. Ako se odlučite za privatno daću vam i popust.“
Mrtav hladan, nije trepnuo.
E ovo je za depresiju.

„Ljudi su normalni, ovde i kralj vozi bajs.“
Dok smo putovali avionom čitala sam članak o Urugvajskom predsedniku koji vozi svoju bubu, oldtajmer, i nema nameru da vozi nekakav skuplji auto. Samo ovi naši voze skupa i besna kola. Do naše Srbijice prošli smo kroz šest  zemalja i nigde ne videsmo vozilo pod pratnjom, sve dok nismo ušli u Srbiju.
Od svega što sam videla i čula, nisam mogla da zaspim. Jedva odremasmo  malo, i sa očima kao sarme, jedva smo čekali da vidimo trajekt  kojim ćemo se voziti. Zemlja im je puna frojdova i zamislite, prevoz između njih i između susednih zemalja  se odvija i putem trajekta.

Čitam u novinama da je u planu „Beograd na vodi“. Pa naš grad je na dve reke isto toliko dugo koliko i oni imaju fjordove, a mi tek sada o tome pravimo planove.
Dok Zapad planira da digne ljude na Mars, kod nas je tek sazrelo da se spustimo na vodu.
O trajektu da i ne govorim, izgubismo se na onim silnim spratovima, sedištima kao u avionu, a ispred tebe televizorčić sa internetom boljim nego što ga mi u kući imamo.

Dolazimo na kopno i idemo autoputem i stajemo uz put da se malo okrepimo. Posmatram ljude, putnike, kao i mi sami. Većinom su to stariji ljudi, koji voze dobra kola, imaju kamp kućice i uživaju u svojim godinama i slobodi koju sada u zasluženoj penziju imaju. Naši ljudi vrlo brzo počinju da izgledaju i da se osećaju istrošenima, jer nam ništa nije sigurno, ni posao, ni plata, a da ne pričam o tome da je ostvarena penzija još manja od plate, kao i šta smo samo politički preživeli za poslednjih dvadeset godina. Dobro smo živi ostali.

Uz put im je zemlja obrađena, traktori su čisti, bez trunke blata, kućice su im prizemne i udaljene od puta i uvek u  šumarku, što dalje od očiju prolaznika i buke. Kod nas je sve obrnuto.

Odjednom shvatam da mi nešto fali, ali ne mogu da shvatim šta je to. Čudno mi je, sve nešto trazim, a nikako da nađem. Odjednom mi sine da nigde nema đubreta. Koliko god se trudili da vidimo nešto bačeno uz put, nikako nismo mogli da nađemo ništa kroz svih šest  zemalja koje prođosmo.
Hajde što nema uz put, nego niko ni da baci nešto kroz prozor, pa makar i pikavac.
Kad smo ušli u našu zemlju, otvaram vrata i ne stadoh na majčicu zemlju Srbiju, nego na bačenu konzervu koka kole i kesu od čipsa. E, stvarno nema smisla! Dusamo se i busamo davnašnjim korišćenjem escajga na dvoru, ali za kantu za smeće i čemu ona služi  još nismo čuli.
Idem do toaleta. Kako mu se približavam hoću da umrem od kojekakvih neprijatnih mirisa. Setih se rečenice jedne moje učenice kad smo se vraćali sa ekskurzije: “Razredna, po ovom upečatljivom “mirisu” znam da smo se vratili u Srbiju.”

Usput sam ušla u sijaset toaleta, sve je čisto, blistavo, mirišljavo, nigde ne videh kazanče, samo stisneš senzor i voda curi, daska koja se sama okreće i prolazi  kroz dezinfikator. Kod nas naiđeš na kazanče, ali ne i na kanapče da povučeš vodu, kakve daske koje se okreću, većinom nema ni daske ali ni šolje, već praistorijski čučavci, pa čemu onda i dezinfekcija. Onu lepotu tamo ne plaćah, ali ovde kod nas uredno, što bi Bora Čorba rekao: “Mala nužda jedan, a velika dva.” Plaćamo, ali tugu našu.

Svi sem nas imaju vetrogeneratore. Mi ih nemamo (ipak koji put se šušne da ćemo i mi da ih imamo), jer zaglavismo kod Servantesa i Don Kihota i još uvek se borimo protiv naših vetrenjača – borbom za boljim životom.

Takođe, na svakih dva kilometara se nalazi SOS telefon (da ne poveruješ, sa sve slušalicom). Ako ti stane auto, a iscurela ti baterija ili ti se pokvario i mobilni telefon, možeš da kukaš do mile volje, jer nemaš kako da dozoveš pomoć, a niko ti usput neće stati.
Iako su putevi cakum-pakum, stalno nešto rade, dorađuju, sređuju da bude još bolje. Shvatam da putevi mogu da se grade i onda kada nema izbora, što je kod nas uobičajeno.

Bliži se kraj našeg putovanja. Naša surova realnost je svuda oko nas. Iako smo puni utisaka, prisutno je  razočarenje. Pažnju mi privlače reči pesme grupe “Dubioza kolektiv”

Zašto, u ovoj vukojebini sam ja odrast’o
Zašto ovde oduvek je bio zastoj
Ja ne razumijem to.
Skupa struja, skupa hrana
Kirija od stana
Kako da ovde nikad nikom ništa nije jasno
I sad nam je gore nego ikad, da smo
Na vreme mislili, sad ne bi bilo kasno.

Doduše oni pevaju o Bosni, ali kod nas je isto. Isti proizvod, drugo pakovanje.
Jedan naš političar za drugog reče da je pluskvamperfekat, a ja bih htela i želim da je onaj deo ove priče o nama davno prošlo vreme.