Balašević i tri posleratna druga – bonus 10 izdvojenih citata

U poslednjih godinu dana, fejsbuk je zapljusnuo talas „Balaševizma“ raznih stranica, grupa, fotki i stihova. Mnogi se žale, lično nemam ništa protiv, bolje kvalitetni stihovi i citati nego isključivo „Pokojne Mileve“. Volim njegovu umetnost, poštujem njegova dela i njega samog. Od kako sam pročitao roman, još više.

Od kad sam bio klinac, baš klinac, slušao sam pesme panonskog mornara, bile su oko mene, sviđao mi se ritam, ali nisam ga razumeo. Kasnije kreneš da slušaš, da se unosiš u muziku i razumeš, osećaš, slažeš se ili protiviš.

Volim da vozim biciklu, trčim, a najduže etape prethodne godine igrom slučaja prošao sam uz njegovu muziku, kada sam iznova odslušao gotovo svaku ikad snimljenu pesmu, sklapao priču, proživljavao ih obilazeći Beogradske biciklističke staze i ulice.

Skoro sam naišao na određeni citat i tako pronašao njegovu prvu knjigu „Tri posleratna druga“. Skinuo sam .pdf i prvi put da mi je zaista bilo krivo zbog korišćenja piraterije, ali vreme i okolnosti nisu dale drugačije. Krenuo sam da čitam, u sred ispitnog roka. Na kompjuteru, na laptopu u svim mogućim pozama, na telefonu, u gradskom prevozu. Kao što vidite, sem kada sam morao nešto drugo da uradim, čitao sam. Kao i sa mnogim stvarima koje volim, odugovlačim kako bi kraj došao što kasnije.

Knjiga ne sadrži drevne mudrosti, niti postoji ijedan specifičan razlog zbog koga bih vam preporučio baš nju da pročitate, a ne neku drugu, možda po nekim literarnim standardnima kvalitetniju. Šta više, ne čitam takve, ali ovaj put zbog autora pročitao sam znajući ko je autor. Promenila je neke stvari u meni.
Čitajući, proći ćete kroz izuzetno zanimljiv život autora, shvatiti pozadinu pojedinih pesama koje ste ranije „samo slušali“, vratiti se u neki period i videti iz prve ruke kako se tada živelo, radilo, volelo.

Ukoliko volite njegove pesme, volećete i ovaj roman!

Muzika, knjiga, film, dok vas ne natera na razmišljanje, smeh, suze i da se naježite, odnosno ne probudi neku duboku emociju u vama, nema veliki značaj i gotovo nikakvu vrednost, makar za vas.

Zbog propuštenih stvari kajemo se više nego zbog učinjenih grešaka. Jedna od stvari zbog kojih se mnogo kajem je što prošle godine nisam otišao na njegov koncert na Kalemegdanu, koji je za mene pritom imao neki veći značaj.

Na kraju, izdvojio sam nekoliko citata. Možda će vam delovati kao „proseravanje“, možda ne volite autora ili trend korišćenja njegovih, kao ni citata Mike Antića, Bukovskog i mnogih „fejsbuk autora“ od raznih načitanih mačkica, ali da je veliki čovek i umetnik, ne možete sporiti. Zbog toga preporučujem da ih pažljivo isčitate, a nadam se da će vas zainteresovati da zatim pročitate i knjigu.

 

„Već mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove.“

 

„Zaboravio sam imena, brojeve telefona, mladeže na bezobraznim mestima, ničega se više ne sećam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije…
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima kafea „Charlie“, sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pečenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše…“

 

„I tako smo, čekajući da jedno od nas dvoje pređe preko ponosa, prešli preko ljubavi.“

 

„Hteo sam da joj šapnem poslednji put da je bila moje sve. Pazi mene „bila“. Zapravo, bila i ostala moje sve, al’ jebeš ga.“

 

„Do tad sam devojke, razmišljajuci o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko je koja uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto…“

 

„Ma, nema veze. To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo…“

 

„Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati…Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet nećeš videti kako raste. Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno. Jesenovali i prolećevali. I nismo primetili kako se menjamo…“

 

„Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.“

 

„I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kući…
Ah, da…
I Veverica se, slučajno, udala osamnaestog maja, osamdesete…
Eto. Ipak imamo neku „godišnjicu“…
Tako je to…
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.
Kako i ne bih?
Pa, ne šalje Drug Prvoklasni Zastavnik svaki dan kući, po gitaru, moj burazere.“

 

„OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tačno onoliko koliko sam i ja, tu i tamo, imao nju…
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je to vreme koje sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi nametnuo kao vreme za spavanje i tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim.
Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati…“