Ex Ponto Ivo Andrić prepričano delo

Delo Ex Ponto Ivo Andrić piše u ranom periodu svog stvaralaštva, kao knjigu stihova u prozi koju je objavio 1918. godine. U ovom delu koje je Niko Bartulović nazvao „razgovorom s dušom“, stiliski je uobličeno lično iskustvo pisca u nastojanju da se, u lirskim sentencama, približi značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži narativnu osnovu sa fabulom, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja svesti jednog zatočenika.

Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom i strašnom lirskom monologu, pesnik kao da se obračunava sa sobom, pokušavajući da u tamničkim časovima pokušava da razreši i razume unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane boravkom u tamnici. 

Ex Ponto – delo koje boje melahnolija i samoća

Pisac: Ivo Andrić 

Književni rod i vrsta: lirsko-epsko delo u prozi sa elementima poeme, crtice (prikazuje jedan segment u Andrićevom žitvot), dnevnika, i na kraju, biografije.

Vreme radnje: Od jula 1914. do marta 1915.

Mesto radnje: Zatvor u Mariboru

Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima.

Kako je nastalo delo Ex Ponto?

Iako je bio posvećeni društveni aktivista i vrlo otvoren prema svetu, sa željom da pomogne narodu (o čemu svedoći i Andrićevo članstvo u organizaciji Mlada Bosna), njegove revolucionarne ideje našle su se i u službi jednog atentata. Zbog atentata na hrvatskog političara, Slavka Cuvaja biće uhapšen u Splitu,i isporučen mariborksom zatvoru. 

U zatvoru je bio godinu dana, a zatim biva pušten na uslovnu slobodu. To je bio prvi Andrićev sukob sa svetom. Prvo njegovo gorko iskustvo i prvi osećaj vlastite ugroženosti i saznanje da je čovek nejak i ugrožen kao pojedinac.

Delo Ex Ponto Ivo Andrić je napisao u tamnici i progonstvu. Ex Ponto je delo doživljaja neslobode tela i duha, mračna slika ljudske izoloacije i usamljenosti. Ex Ponto cela knjiga je bazirana na melahnoliji, samoći i odvojenosti od drugih – što su glavna osećanja koja prožimaju celo delo.

U lektiri Ex Ponto Ivo Andrić svoje pripovedanje boji osećanjima melanholije i usamljenosti, koja su jedna od dominantnih obeležja i svojstvava Andićevih dela. 

Ivo Andrić Ex Ponto analiza dela

Naslov za delo Ex Ponto Ivo Andrić preuzima od zbirke pesmama “Epistulae ex Ponto”, latinskog pesnika Ovidija, u kojima se peva o patnji i prognantsvu u Pontu, na obali Crnog mora (gde ga je poslao car Oktvijan Avgust). 

I ova zbirka (lirske proze) govori o danima Andrićevog vremena provedenog u zatvoru, u progonstvu. Utaminičenost, samoća, odvojenost od drugih – glavna su osećanja koja se javljaju kroz celo delo. 

Radnja u delu Ex Ponto nije naglašena, čak i izostaje, jer Andrić nije hteo da da nikakav opis svoga tamnovanja i dolaska na takvo mesto. Tipično za pesnika moderne, kao što je Ivo Andrić Ex Ponto cela knjiga odiše nesputanim unutrašnjima slikama, nizovima jednoličnih i časovitih raspoloženja i fragmentima sećanja koji se mešaju sa utiscima sadašnjosti. Svi oni daju jednu skladnu sliku razvoja ljudske duše u takvom kontekstu.

Uveren u svoju snagu, pesnik pokušava da se izdigne nad zlom koje ga je stiglo. Pokušava da se liši osećaja potrebe za srećom i da sebe posmatra kao opštost. On peva svima onima što će živeti u izobilju i radosti dok on bude nem kao kamen koji stoji u temelju. On sanja jednu apsolutnu dobrotu, bez granica, i ne očajava što njegova nada vene.

Jedini realni, aktivni događaj u delu Ex Ponto Ivo Andrić ima u razgovoru sa stablima, snegovima, vetrovima i pticama. Ex Ponto je iskazan u vidu obraćanja čitaocu sa utiskom da želi da se započne dijalog sa njim. Svuda se ističe ja lirskog subjekta, u frmi ispovesti i u toj prozi sve je obojeno ličnim doživljajem koji ima svoje vreme – izvan svima poznatog vremena i mesta.

Za delo kao što je Ex Ponto Ivo Andrić analiza dela se mora višeslojno sprovoditi, kao što smo izložili u pokušaju da odgonetnemo filozofsko i poetično stanje sveobuhvatne melanholije, tuge čak, u kom se nalazio Anrić. Pokušavamo da razumemo i pronađemo sponu između njegove ljubavi i vere preko verskog, donekle mističnog.

Ex Ponto Ivo Andrić analiza poetskog postupka

Ono po čemu se Ivo Andrić naročito ističe u našoj savremenoj književnosti, su vanredne analize likova i psihološka sagledavanja čovekovih stanja koja su, do njega, bila izvan značajnijih literarnih interesovanja drugih pisaca. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku koji je izvan domašaja svesti i volje. 

Polazeći od nekih savremenih psiholoških postavki, Andrić prikazuje kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno opterećuju i truju čoveka. Zato se za njegovu prozu, s pravom, kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Ivo Andrić Ex Ponto prepričano delo sa poentom

Delo Ex Ponto Ivo Andrić u početku svoga pisanja prati motivima usamljenosti, strepnje, melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom prate mu, kako na početku tako i kroz celo vreme tamnovanja, ali i kasnije u životu. Izgnani boravak u zatvorskoj ćeliji na čoveka ostavi neizbrisiv osećaj nemira i samoće – što su osnovni motivi kojima odiše Ex Ponto cela knjiga.

Seća se majke, toplih hlebove i svoje sobe. Najviše mu je žao jer njegova majka pati. Seća se neke Jelene. Posmatra kroz rešetke godišnja doba i u skladu sa time nadolaze osećanja. Čas su sumorna, čas nežna, čas optimistička. 

Razmišlja o ženama gde su one raskoš, povod za snove, pevanje, uzdah, ekstazu i čežnju. Ženski lajtmotiv je prisutan u svim njegovim delima.  

Sputan samoćom, on shvata životne istine i smisao borbe koja mu osvetljuje mračne dane. Ex Ponto obiluje životnim istinama do kojih je došao Ivo Andrić i koje nam prenosi, iz kojih učimo i prema kojima živimo. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić, razočaran životom, ipak ga odluči živeti jer je život jedan i posve kratko traje.

Ex Ponto Ivo Andrić citati i univerzalne istine

Kao i kod mnogo drugih njegovih dela Ivo Andrić Ex Ponto citati su vrlo često korišćeni kada se pokuša objasniti (be)značajnost i neminovnost gubitaka sa kojima se čovek susreće tokom života, sa kojima se treba pomiriti, jer ih ne možemo preduprediti. Kao najpoznatije rečence koje je izrekao Ivo Andrić Ex Ponto citati koji su se izdvojili su:

• Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. – Lagan sam, lagan da poletim.
• Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često nam baš to malo nedostaje
• Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog suseda
• I šta pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol
• Živite i borite se kako najbolje umete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svetla između dveju beskonačnosti. Volite ljude, često im pomozite i uvek ih poželite, jer su nam svi ljudi potrebni.

Ex ponto lektira spada u obavezno štivo svake srednje škole. Završava se prilično optimističkom vizurom (dijalog između oca i sina), koja ima poentu da nam objasni da živeti znači slagati iluziju na iluziju, varku na varku. Iako je život težak, svi se opredeljuju za to da ga žive.