banner-2

Isidora Sekulić „Gospa Nola“ – analiza i prepričavanje

Isidora Sekulić Gospa Nola pripovetku svrstava u jednu zbirku pod nazivom “Hronika palanačkog groblja”, koju je objavila 1940. godine. 

Gospa Nola je zanimljiva priča koja prati zivot hrabre i odlučne zene, Stanojle Lazarić – gospa Nole, žene koja je posvetila život imanju i odgajanju dece koja nisu njena.

Gospa Nola je jedna jaka i hrabra žena. Ona je predstavnik celog jednog kraja naše zemlje, koji Isidora Sekulić najviše voli i u kome nalazi najdublje ukorenjene moralne i uopšte duhovne vrednosti našega čoveka.

Suština pripovetke o Gospa Noli sažeta je u njenom uzdahu, upućenom mužu čije je imanje ona vodila, ali nije mogla da spase od ubistva.

Mesto radnje u pripoveci Gospa Nola Isidora Sekulić smešta, kao i u ostalim pripovetkama iz pomenutog ciklusa, najviše u Vojvodinu, odnosno za bački okrug. Kako je i sama Isidora Sekulić napisala, ovu pripovetku je posvetila svome ocu, ondosno “seni svoga oca Danila Sekulića”.

Pisac: Isidora Sekulić

Književni rod: Epika

Književna vrsta: Pripovetka

Vreme radnje: Početak 20. veka

Mesto radnje: Palanka u Bačkom okrugu u Vojvodini

Gospa Nola analiza pripovetke

Počevši od slike groblja, usamljenih humki i sećanja na ljude koji su živeli u doba gospa Nole, pripovetku sačinjava simbol sveopšte prolaznosti, koji je učinio izvesnim kraj svakog junaka u priči. 

Zato je pripovetku Gospa Nola Isidora Sekulić zamislila kao pripovetku o prolaznosti i uzaludnosti. Misao o prolaznosti prožima sve događanje i sve opisane živote.

Priča o gospa Noli nema prirodan tok, tj. onaj koji bi odgovarao životnom putu čoveka od rođenja do smrti. Ona započinje slikom groblja, a potom, posle jedne digresije, nastavlja opisom sahrane gospa Nole, da bi nastavila kazivanje o višedecenijskom životu Nolinom, na salašu i u palanci, sve do njene smrti.

Ova obrnuta priča treba da naglasi sveopštu prolaznost koja ne mimoilazi nikoga, pa ni tako gromadnu ličnost kao što je gospa Nola. Ona i svom Todoru ukazuje na prolaznost svega:

“Život, moj Todore, proždire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, što je bilo dosta, postalo malo i jad i sramota…”

“Svi mi, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje „

“Groblje je hronika grada, a grobari su vrsta lokalni novinara.”

U pripoveci je posvedočeno mnogo umiranja i potpunog gašenja ili rasturanja porodica. To svedošanstvo uzaludnosti i prolaznosti je groblje. Gospa Nola upućuje i Julicu na groblje, da vidi šta se desilo sa svim “držećim” i imućnim svetom.

Gospa Nola analiza kompozicije

Gospa Nola je kao još jedna u nizu priča iz hronike palanačkog groblja, potpuno ispripovedana tehnikom aosicjativnog pripovedanja. Od groblja, grobnica i spomenika, preko života i rada pojedinaca i porodica, pa opet sve do smrti – imamo jednu kružnu, zatvorenu kompoziciju.

Nesumnjivo se stiče utisak “ispreturane” kompozicije, jer epizode i situacije nemaju prirodan i logičan hronološki tok, već teku onim tehnikama koje su pogodne za asocijativno komponovanje i razvijanje priče.

Međutim, kompozicija pripovetke Gospa Nola je po mnogo čemu koherentna kada je u pitanju organizovanje epizoda i situacija. Sve one su slivene u jednu celinu, a da se nisu morale odvajati u poglavlja.

Ovakva kompozicija u skladu je i sa gospa Nolinim životom koji je „sav iz jednog komada“. Priča je, međutim, sastavljena iz više epizoda i situacija različitog obima:

  1. Groblje, grobnice, grobovi. Krstača gospa Nolina nadgornjava sve ostale kao majka. Čuvena igra senki nad grobom gospa Nolinim.
  2. Priča o tome kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu.
  3. Priča o Nolinom karakteru odevanju i njena sahrana.
  4. Odeljak o gospa Nolinom životu i njena priča o njenim roditeljima i sestri Julici.
  5. Udaja za Todora Lazarića.
  6. Reportaža o Tošinoj porodici: otac, brat, snaja, deoba, prvi napad.
  7. Deo o Tošinom karakteru.
  8. Priča o Nolinom i Tošinom zajedničkom životu.
  9. Usvajanje Julice. Svetlost u g. Tošinoj kući.
  10. Drugi razbojnički napad, pljačka i ubistvo gospodina Toše.
  11. Gospa Nola se seli sa salaša u varoš.
  12. Priča o usvojenicima Pauli, Srbi i Hansu.
  13. Priča o gospa Nolinoj bolesti i pažnji njenih usvojenika.
  14. Deo o gospa Nolinom ozdravljenju i povratku poslovima.
  15. Priča o Julicinoj udaji za doktora Mirka, razvodu i preudaji za Milunšća.
  16. Reportaža o životima ljudi u palanci.
  17. Srba i Luka. Razlike među njima i gospa Noline muke.
  18. Priča o Julicinom negovanju bolesnog muža i njegova smrt.
  19. Priča Julice i Nole o groblju.
  20. Priča Hansa (Luke) i gospa Nola.
  21. Venčanje Julice i Srbe.
  22. Gospa Nolina smrt.

Građa je omogućavala piscu da zasnuje široku romanesknu priču. Izbor i brojnost aktera priče, veliki broj situacija i epizoda, pružali su osnovu za taj romaneskni razmah.

Isidora Sekulić nije upala u zamku. Koncentracija, zbijenost situacija i likova, brze promene narativnih subjekata i tačaka gledišta i lapidarnost (sažetost, jezgrovitost) naracije – najveći su kvaliteti ove pripovetke, koje romaneskni prizvuk nije razudio i “razvodnio”.

Isidora Sekulić je dobro osetila suštinski problem komponovanja priče: ova pripovetka da je pretvorena u roman, delovala bi mlako, a roman stešnjen u pripovetku ostvario je izvanredne umetničke efekte.

Dva tipa pripovedanja u delu Gospa Nola

Zamisao o kondenzovanom i povezanom pripovedanju uslovila je stvaranje određenih pripovednih tehnika. U pripoveci su dominantna dva osnovna tipa pripovedanja: 

  • objektivno pripovedanje u trećem licu
  • subjektivno pripovedanje u prvom licu

Vrlo je teško razlučiti ove tipove pripovedanja jer se prepliću a i prelazi su nekad jedva primetni. Objektivno pripovedanje je hladno, ispunjeno je informacijama o događajima i likovima, vremenu i prostoru, salašima i palanci. 

Subjektivno pripovedanje, “JA forma” kazivanja, preovladava u pripoveci Gospa Nola. Narator je gospa Nola koja skoro u svakoj situaciji preuzima narativnu štafetu od objektivnog naratora. Njeno kazivanje je ponekad suvo, ali je dinamično, slojevito, lično, emotivno obojeno, preliveno blagim i blagorodnim humorom.

Koje su tehnike pripovedanja u pripoveci?

Tehnika nagoveštavanja budućih zbivanja i ponašanja aktera priče ima na velikom broju mesta u pripoveci. To se najbolje vidi u smenjivanju kazivanja ljudi u pripoveci, koji sa svakim svojim nastupom predočavaju nešto novo o, na primer, gospa Noli (kao što je slučaj sa trećom celinom pripovetke).

Aktuelizacija i dokumentacija svedočanstava se dočarava uvođenjem prezentskih oblika (Pričalo se  u svoje vreme, tvrde ljudi…). Ironičan ton i intonacija se ogledaju u leksici ili predmetu priče, i to ponajviše u Nolinim naracijama. To je još jedan od postupaka aktuelizacije i dovođenja vemena u priču.

Detaljizacija je postupak kojim se u priči opisuju sredne, događaji i ličnosti i koje umetnički svet čine uverljivijim i primamljivijim. Ovaj postupak je kod Isidore Sekulić plod uverenja da sitnice čine život i da svaki detalj o ponašanju i izgledu junaka doprinosi sveobuhvatnoj slici samih junaka i njihovog sveta.

Gospa Nola likovi i glavni akteri

Kada je u pitanju pripovetka Gospa Nola analiza govori o romanesknom pristupu pripoveci, koji je uslovio veliki broj događaja, a samim tim i likova kroz čije je priče život Stanojle Perčinović dočaran i predstavljen. 

U pripoveci postoji Gospa Nola likovi su brojni i ima ih preko 40 likova, ali u glavne likove mogu da se ubroje gospa Nola, gospodin Toša, Julica, Srba i Hans (Luka).

To je posebna porodica ali u njoj dominira snažna ličnost gospa Nole – ona je iznad svih, o svima misli i stara se, a oni su tu da iskoriste zaštitu i pažnju.

Čudesna gospa Nola lik i delo

Kada je u pitanju pripovetka Gospa Nola lik počinje da se gradi sumornim opisom groblja. Krst gospa Nole je jedini očuvan na uzvišenju, kao da je još uvek tu da pazi i brine o drugima. Oko njenog groba su i humke ostalih likova koje upoznajemo kroz Nolinu priču.

Inspiracija za spisateljicu kao što je bila Isidora Sekulić Gospa Nola (i cela ova zbirka) je pronađena u stvarnom životu. Naime, umrli su joj i otac i brat u kratkom vremenskom periodu i ona je često odlazila na groblje što joj je bio podsticaj, da njenu maštu usredsredi za pisanje ove zbirke.

U pripoveci Gospa Nola lik Nole je izgrađen kao lik visoke, krupne i jake žene koja ostalim sugrađanima deluje kao muškarac. Stroga je i ozbiljna, ali i veoma pametna i hrabra. Obuvena je u vojničke cokule, nosi sivu suknju, bluzu i kaput od sivog štofa.

Kosa joj je crna i zalizana u punđu. U javnosti uvek na glavi nosi sivi šeširić koji je sav izlomljen od vlage. Jednostavna je, uporna, plemenita, skromna, ponosita, humana, poštena, čvrsta, darežljiva, hrabra, pravedna, vredna i veoma ozbiljna.

Udovica je gospodina Toše i sa njim je obavlala sve poslove: išla je na njivu, brala kukuruz, u mlin… Snabdevali su dućane brašnom i rakijom, kasapnice živinskim mesom.

Gospa Nola je veliki vernik, pobožna je i odlazi često u crkvu, ali ne voli sveštenike i prekorava ih. Nije cicija, ne pije alkohol ali voli da jede. Od naroda jedino nije volela “Švabe”, njihov govor, veru, pa ni razmaženu decu.

Njena pojava deluje neskladno i trapavo, „grubo i neotesano“ a odevanje isuviše prosto i neprilično njenom imovnom stanju. Strogost, ozbiljnost, oštar i često blago ironičan jezik, odaju tvrdu osobu i tvrdo srce. Ali iza te maske sakriva se blagorodnost, razumevanje, toplina, čovečnost i milosrđe „široko prostrte gospa Nole“.

Gospa Nola ima hercegovačko poreklo

Gospa Nola i njena porodica sa očeve strane dolaze iz Hercegovine. Njen deda je imao dugu plavu kosu, koju je pri nekom radu vezivao u perčin – odatle i ideja za prezime. Nolin otac, Boško Perčinov, je bio bolešljivo dete ali se kasnije veoma prolepšao – bio je visok, tanak, vrlo lepih tamnosmeđih očiju.

Iako su ostali članovi porodice bili izrazito privlačne spoljašnjosti, gospa Nola i njena sestra nisu nasledile ništa od te lepote. Nola je jedino visinu imala na oca.

Nolina majka, Milica je sa juga Srbije. Pobegla je da bude sa Boškom, a prvi sin kojeg mu je rodila, umro je ubrzo nakon rođenja – što je dosta uticalo na promenu Boškovog ponašanja (čas je bio gord i prek, čas nežan i strpljiv).

Boško nije voleo što mu je drugo dete bia devojčica, ali je ubrzo zavoleo Stanojlu, jer ga je podsećala na pokojnog sina. Kada joj je majka umrla, svi kućevni poslovi pali su na nolina pleća, ona je bila stub porodice.

Išla je i u lov (bila je “jedini lovac koji ne laže”) i nije se nijednom momku dopadala. Nolinu sestru Julijanu je rodila Boškova druga žena – mala, nežna Italijanka, bele kože i vatreno crvene kose. Pričalo se da je devojčin otac robijaš, krijumčar a majka veštica. Julica je mlađa od Nole 18 godina, i izgledom veoma podseća na svoju majku.

Gospa Nola kao majka

Šteta što joj BOG ne dade da nekom buderođena majka. (…) Mati je to bila, sveta mati! BOG neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja.

U ovoj rečenici je sadržana sva srž Nolinog života i karaktera. Ceo život je radila, brinula o drugima i usvajala nezbrinutu decu. Prvo se starala o mlađoj polusestri Julici, pa kasnije o porodici i imanju gospodina Toše.

Julica je bila samo početak, i to podstaknut nepovoljnom porodičnom situacijom. To osećanje majčinstva je promenilo Nolu i opredelilo put ove žene i njenu glavnu preokupaciju.

Ubrzo je kao ćerku gledala i, u početku, sluškinju Paulu, pa je u kuću dovela i crkvenjakovog sina, Srbu. Udomila ga, preobukla i nabavila mu knjige i pribor za školu.

Zatim joj je za srce prirastao mali (Švaba), Hans, sin Nemca Rajnharta, oštrača noževa, koga je Nola preimenovala u Luka. Mali Hans je bio sitno dete, ali pametno i umiljato – obožavalo je gospa Nolu. Nola je u njemu najviše zavolela vrednoću, pamet i ambiciju.

Ona je od Srbe nije očekivala jaku ličnost koliko je želela da nalikuje na Boška, ili bar “na čoveka koji će biti sličan onima što silaze s planine“. Kada su odrasli, ljudi su se divili Hansovoj karijeri, a Srbinom stasu i lepoti.

Gospa Nolina ljubav prema deci bila je jednostavna. Zbog njene odbojnosti prema Švabama dugo je lomila hoće li uzeti Hansa ili ne. Pobedila je čovečnost u Noli i Hansova umiljatost.

Ali kada Hans počinje da dokazuje svoje vrednosti a Srba ništa ne postiže, u gospa Noli ključa neka srdžba, uvređenost – jer onaj koji je pravi Srbin, ne valja, a “Švaba” je uspeo u životu.

Lik Toše Lazarića

Gospa Nolin pokojni muž je bio veoma blag čovek, time je i pridobijao ljude. Njega je zaludela Nolina samosvest i samostalnost. Nola je znala da će joj udaja za Tošu biti jedina prilika da ima porodicu, i da je inače niko nikada neće uzeti za ženu.

Toša je živeo na salašu, u porodičnoj kući koja je bila fizički ali i simbolično podeljena. Na jednom kraju kuće živeo je tvrdičluk, zamišljen u likovima Tošinog oca, njegovog brata Petra i njegove žene Švabice. Sa druge strane, živei je Toša – predstavniki kulturnog luksuza.

Toša je želeo da bude dobrotvor i kao takav – ugledan građanin. Pomagao je raznim ustanovama, a najvuše se ponosio tim što je završio u zatvoru jer je orgaizovao priredbu u čast Svetog Save.

Smrt Tošinog brata i prvi napad na porodicu

Prvi napad na porodicu Lazarić po svemu sudeći izveo je njihov kućepazitelj (“avlijar”) Ljuba, ili se po senci bar tako činilo Tošinom ocu. Petra su ranili a oca vezali i tražili novac. Posle tog incidenta porodica se pomirila i svi su zajedno živeli u kući. Nola je pazila na Tošinog oca, ali se Petar razboleo od neke bolesti pluća i umro.

Preimenovanje salaša u “Moj mir”

Kada se Toša oženio Nolom, preimenovao je salaš u “Moj mir”, ali to nije jedino što se promenilo. Nije se više elegantno obačio, stalno je bio u pižami, kao pometen i ulenjio se. Nola je preuzela brigu i o njegovom imanju, dok je on samo čitao poljoprivredne knjige, nakon čega ih je poklanjao biblioteci – zbog toga su ga i nagradili.

Gospa Nola prepričano

Kada je u pitanju pripovetka Gospa Nola pepričano delo se svodi na sumorni početak, odnosno zapuštenu grobnica Lazarićevih, i na njihovo ime koje se sa dolaskom novih generacija zaboravlja. 

Kao dete, gospa Nola živela je na granici između Srbije i Bosne zajedno sa ocem i majkom. Međutim, majka joj se razbolela i umrla. Otac se ponovo oženio sa jednom Italijankom, koja mu je trošila novac i živela raskošno.

Njen otac je sa tom ženom dobio još jednu ćerku, Julicu. Nola je brinula o svim poslovim oko kuće i više je ličila na muško nego na žensko. Jednog dana primetio ju je stari trgovac, gospodin Toša, za koga se i udala.

  1. Toša je kao mladić živeo sa bratom i ocem u bogatoj kući na salašu. Međutim, braća su bila u svađi sve dok se nije desila pljačka u njihovoj kući. Pošto mu je brat Petar bio bolestan, on i njegova žena su počeli da brinu o njemu i da ga šalju u banje, ali ga je bolest savladala.

Gospa Nola je pomagala Toši u donošenju odluka, sve dok se on nije povukao iz javnog života i sve više ostajao kod kuće čitajući knjige. Jednom je čak dobio i nagradu za darežljivost prema biblioteci.

Kada se gospa Nolin otac rastao od Italijanke, Julica je prešla da živi sa sestrom i g. Tošom na salaš. Toša je mnogo voleo Julicu, čak je želeo i da joj pokloni čitavo imanje kao miraz, što gospa Nola nije dozvolila.

Jedne večeri, razbojnici su upali u kuću, opljačkali ih i ubili gospodina Tošu. Gospa Nola i Julica su se potom preselile u kuću u varoši. Tamo je sluškinju Paulu posmatrala kao rođenu ćerku, čak joj je i muža našla.

Ubrzo je gospa Nola usvojila Srbu i malog Švabu, Hansa. Hans je voleo školu, dok je Srba više voleo konje i junaštvo. Zbog toga je Srba jednom završio u školskom apsu i želeo je da pobegne u Ameriku, što je razočaralo gospa Nolu, koja je već tada počela da bude bolešljiva.

Kada je gospa Nola ozdravila, Julica joj je rekla da je dobila pismo od majke koja želi da ona ode da živi kod nje. Nakon nekoliko dana razmišljanja, Julica saopštava gospa Noli da želi da se se uda za Milušića ili da ide kod majke.

Gospa Nola to ne odobrava i odlučuje da joj nađe prikladnog muža. Zbog toga, gospa Nola pita doktora Mirka da se oženi Julicom. Doktor joj govori da mu se Julica ne sviđa, ali ipak pristaje zbog velikog miraza.

Međutim, nekoliko dana nakon svadbe, dvoje mladenaca se rastaju. Gospa Nola poklanja veliku količinu novca crkvi zbog razvoda, a Julica se udaje za Milušića i sa njim dobija sina.

Julicin muž obljavljuje da je ateista i svi ga proglašavaju ludim. Počinje da zlostavlja ženu i dete, te Julica ponovo dolazi da živi sa gospa Nolom. 

Međutim, lekari otkrivaju da on ima tešku bolest i Julica odlazi da se brine o njemu. Nakon sedam godina bolesti, Milušić umire. Na njegovom grobu nikad nije želela da se upali sveća i zbog toga su svi mislili da je on proklet.

Dolazi vreme Švabine mature i gospa Nola razgovara sa njim o tome šta želi da upiše. On  odlučuje da postane inženjer i da studira u Belgiji. Gospa Nola mu to dozvoljava. Vratio se kući tek kada mu je otac umro.

Gospa Nola dočekuje Švabu, a on joj govori da će ostati da radi u Nemačkoj i traži joj novac kako bi mogao da plati za nove knjige i pokrije dug o kom ne želi da priča

Gospa Nola pristaje da mu da novac i govori mu da ništa ne treba da vrati. Julica i Srba se venčavaju, a gospa Nola se razboljeva i na kraju umire.

Beleške o autorki – Isidora Sekulić

Isidora Sekulić je rođena 18. februara 1877. godine. Bila je prva srpska, školovana književnica, prva žena akademik i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Rođena je u Bačkom selu Mošorinu, a detinjstvo je provela u Zemunu, u Rumi i u Novom Sadu.  Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

Isidora je bila poligota, poznavala je nekoliko kultura i umela se izraziti na više umetničkih načina. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1939, a za redovnog člana 1950. godine, kao prva žena akademik. 

A za njom su ostala i književna dela nemerljive umetničke vrednosti, od kojih se neka iščitavaju i analiziraju kao obavezna lektira u osnovnim i srednjim školama. Neka od najvažnijih dela Isidore Sekulić su:

  • “Saputnici”
  • “Pisma iz Norveške”
  • “Iz prošlosti”
  • “Đakon Bogorodične crkve”
  • “Kronika palanačkog groblja”
  • “Zapisi”
  • “Analitički trenuci i teme”
  • “Zapisi o mome narodu”
  • “Njegošu knjiga duboke odanosti”
  • “Govor i jezik”
  • “Kulturna smotra naroda” i mnoge druge.

Umrla je u Beogradu 5. aprila 1958. godine. Nikada se nije udavala, stoga nikada nije imala ni decu. Nagradu “Isidora Sekulić” dodeljuje beogradska opština Savski Venac od 1967. godine, a u njeno ime, na Topčideru je 2005. podignut spomenik.

Podeli