Drama „Faust“ i biografija Johan Volfgang Gete

Johan Volfgang Gete (1749 – 1832) je živeo u vreme klasicizma, ali je tad nastao i romantizam, kao i sentimentalizam i to je imalo uticaja na Getea. Faust je kruna njegovog stvaralaštva.

Gete je 1773. počeo da razmišlja o Faustu i u periodu 1773-1775. nastala je prva verzija Fausta – Pra-Faust, a Faust je nastajao preko 6 decenija; tokom pisanja drame, Gete je umnogome promenio koncepciju drame i izmenio lik samog Fausta.

1800. godine odlučio je da dramu podeli na dva dela. Prvi deo Fausta objavio je 1808. godine, a do kraja života je radio na drugom delu koji je objavljen posthumno, 1833. godine.

Ovo delo odražava prilike tog vremena, ono je odraz čitave epohe upravo zbog obimnosti dela i vremena potrošenog na njegovo nastajanje.

Druge Geteove drame, pored Fausta su i Torkvato Taso, Egmond, Ifigendija na Tauridi…

Pisao je i lirske pesme, balade, romane (Jadi mladog Vertera, roman o Vilhelmu Majsteru (ima 2 dela)), a i autobiografiju i neke teorijske tekstove.

Gete je mnogo svoga ličnog usadio u Fausta.

Drama „Faust“

Tema drame je prodavanje duše đavolu (to imamo i u delu Eladije i u Priči o biskupu Teofilu)

Krajem 15. veka, živeo je Johan Faust, učenjak, bavio se različitim stvarima, a za njega se govorilo da je prorok, da ostvaruje kontakt sa đavolom i nastala je legenda o njemu, pojavila se knjiga (Johanes Špic) koja je objedinila sve fantastične priče o njemu

Kristofer Marlo je u 16. veku u Engleskoj napisao dramu o Faustu, kao i Lesing u Nemačkoj, ali je nije dovršio.

Specifičnosti drame:

• ima 2 obimna dela
• sam Gete ispod naziva Faust, piše da je to tragedija
• nema izvučene likove,
• drama nije podeljena na činove – stvorio je dramu od niza scena – mozaička struktura drame (to se javlja u 20. veku, on iskoračuje iz antičke poetike koju su klasicisti veoma poštovali)
• imamo 2 prologa (po nekima i 3)

Drugi deo Fausta ima podelu na 5 činova.

Likovi:

• Faust (lat – srećnik)
• Mefistofeles (hebrejski – rušilac dobroga)
• Greta, Marta
• Vagner

U prvom delu, Faust je okrenut „malom” svetu, a u drugom delu „velikom” svetu – putuje, dobija sina euferiona sa lepom Jelenom (antička Grčka).

Kompozicija drame

1. Posveta – 1797. godine napisao je posvetu, a prva verzija Fausta nastala je mnogo ranije, 70ih godina. Posveta ne upućuje na samu dramu, ona je izraz Geteovog lirskog raspoloženja.
2. Predigra na pozornici – to takođe nije sam uvod u dramu. Ona je nastala pod uticajem drame „Sakuntala” indijskog pesnika Kalidase; a takođe se i u Hamletu dotiču pitanja savremene dramske književnosti.

Ovde su prisutni upravnik pozorišta, glumac (komičar) i pesnik i dolazi do sukoba između upravnika i pesnika, koji imaju različite predstave i očekivanja od umetnosti.

• Prolog na nebu – Predigra na nebu – drama počinje posle prologa, javljaju se Bog, Mefistofeles i anđeli. Suština razgovora je opklada između Boga i Mefista. Predigra nagoveštava događaje u drami i objedinjuje prvi i drugi deo drame.

Faustov lik je najviše modifikovan, zatim Mefistov, a najmanje lik Boga.

Faust je predstavnik ljudske vrste. Stvaralački poriv je usađen u Fausta.

Na scenu prvo izlazi Bog,  pa anđeli i potom Mefisto – oni izlaze pred Boga.

Mefistov pogled na ljude: na Zemlji je jad i beda, ni đavo više ne mari da ih kinji (ljude). U odnosu na druge, čovek je zapravo mali Bog, ali ga Mefisto doživljava kao skakavca ili zver. Mefisto kritikuje Boga govoreći da se ljudi samo muče. Bog se Mefistu obraća krajnje tolerantno. Mefisto Boga zove Stari što upućuje na njihov blizak odnos.

Mefisto Fausta pominje kao doktora – to uzakuje na to da ga poznaje, ali i da ga poštuje; a Bog ka pominje kao svog slugu.

Na kraju drugog dela predigre nagoveštava se sledeća scena – pominju se i pakao i nebo i Zemlja. Ovo je jedna okvirna priča koja sve povezuje u celinu (prolog).

Faust je ovde u ulozi predstavnika čovečanstva – Geteov Faust se razlikuje od ranijih priča o Faustu.

• Tragedija – prvi deo – noć pred Uskrs, tesna gotska soba – Faust se žali, razočaran je u savremenu nauku, što ne može da prodre u smisao ljudskog postojanja.

Vagner, Faustov pomoćnik, iskazuje krajnju neskromnost, misli da sve zna.

Faust priziva duha, koji objašnjava da je smisao života na Zemlji u nastajanju i nestajanju, ali pošto Faust nije bio zadovoljan odgovorom, želi da se otruje, ali je čuo zvuk zvona i predomislio se. Izašao je na ulicu, slušao svakodnevne razgovora i posmatrao kako se ljudi ophode prema njemu – on je kao doktor uživao određeni ugled.

Sagledava se moral i pogled na ljude u to vreme

Neki su okrenuti ličnim interesima (treći građanin).

Đavo se prvo javlja u obliku psa. Faust se ne plaši Mefista, već se u odnosu na njega ponaša superiorno! Pošto je Faust očajan, Mefisto to koristi i obećava mu večno zadovoljstvo u zamenu za njegovu dušu i za to traži potpis od Fausta.

Faust se ponaša prema Mefistu kao gospodar, kao da je Mefisto njegov sluga, naziva ga ponekad pogrdnim imenima, podsmeva mu se.

Faustu nedostaju emocije i ljubav. S obzirom na to, on pristaje na dogovor, daje Mefistu časnu reč, ali Mefisto je tražio potpis krvlju.

Da bi Faust spoznao radosti života, Mefisto hoće da ga podmladi, pošt Faust u ovoj verziji ima preko 50 godina. Mefisto odvodi Fausta u veštičinu kuhinju.

Faust je bio fasciniran likom devojke u ogledalu i pre nego što je popio napitak – ukazuje na to da on nije osoba sasvim lišena osećanja.

Greta se vraća iz crkve, išla je na ispoved, iako nije imala grehe – Mefisto nije imao vlast nad njom. Greta živi sa majkom, ima i brata koji je u vojsci; siromašna je, ali je njena soba čista i svetla – upućuje na moralnu čistotu. Faust pripada višem društvenom sloju.

Čedomorke su u Nemačkoj, sa zakonske strane, posmatrana samo kao počinioci zločine, na kao žrtve. Svesna toga, Greta prvo odbija Fausta – to se desilo i njenoj drugarici Varvari, Liza je napada, a Greta ju je branila, mogla je da je razume.

Pokloni koje je dobila su začudili Gretu, nije znala odakle su se stvorili.

I majčin savet i njena savest su je sprečavali da te poklone prihvati. Tu Gete izražava i kritiku prema crkvi, preko lika pohlepnog sveštenika; a na samom početku je zineo i kritiku savremenih univerziteta.

Greta je bila predana toj ljubavi – dala je majci uspavljujuće sredstvo i tako otrovala majku.

Valentino je čuo priče o Gretinoj vezi, to je bilo neprihvatljivo, on dolazi kući, napada je i kritikuje. Faust ubija Valentina (kao što Romeo ubija Tibalda), ali Greta nije odbacila Fausta, ali je pala u ludilo (kao Ofelija).

Faust želi da je spase iz zatvora, ali ga Greta ne prepoznaje, misli da je egzekutor.

Na kraju prvog dela vidi se transformacija Fausta, u njemu se javljaju ljubav i saosećanje.

Faustov lik je jako složen, Gete je u njega ugradio neke svoje osobine i uzdigao ga do predstavnika čovečanstva.