Rastko Petrović Ljudi govore analiza dela

Ljudi govore je prozno književno delo srpskog avangardnog književnika Rastka Petrovića, objavljeno 1931. godine. Ljudi govore je ujedno i poslednje delo koje je ovaj pisac objavio za života. 

Iako na samom početku knjige Ljudi Govore Rastko Petrović nagoveštava njene suštinske osobenosti, predmet radnje i formu, a implicitno i njeno značenje i poruku – Ljudi govore je žanrovski veoma difuzan roman koji sadrži elemente lirskog romana, putopisa i eseja. 

Ljudi Govore knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.

Kao što je slučaj sa mnogim ranijim delima Rastka Petrovića, i Ljudi govore cela knjiga je nastajala spontano. Na nekoliko mesta u romanu jasno se vidi da je roman pisan u trenucima doživljaja i događanja, odnosno da je pisanje bilo produžavanje neposrednog, i autentičnog događaja iz piščevog života.

Pisac: Rastko Petrović

Književni rod: Epika

Književna vrsta: Roman, putopis, esej

Vreme radnje: Početak 20. veka

Mesto radnje: Ostrva oko Španije

Ljudi govore analiza dela i podela romana

Ljudi govore lektira se ubraja u omiljeno srednjoškolsko štivo, koje na neposredan i intrigantan način prikazuje dva piščeva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. 

Prikazuju se šetnje ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju, o pisanju, o smrti i životu. Upoznajemo i neke od životnih priča ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispričali piscu, tokom njegovih šetnji.

Ljudi govore lektira ostavlja dubok utisak kod čitaoca, zahvaljujući neobičnoj formi, slobodi izraza, neposrednom pripovedanju i porukama koje šalje. Struktura romana je napravljena u skladu sa tadašnjim preferencijama samog pisca, a ličnosti nisu povezane samom radnjom, već samo interesovanjem putnika (pisca) da pribeleži njihove priče.

Ljudi govore cela knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi koje je Rastko Petrović sretao na putevima (van Španije), obogaćena njegovim sopstvenim razmišljanjima i sa nekoliko opisa prirode samog Španskog ostrva, na koje smešta delo Ljudi govore.

Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici prekoputa.

Ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

Kroz knjigu Ljudi govore Rastko Petrović predočava pritom predeo, pitome ljude, odmerenog i skromnog putnika. Manje je putopisna, manje je epska, više je lirska. Nema detaljnih opisa pejzaža (kao u putopisima), nema agilnih likova/junaka. Ovde su samo topli ljudski susreti i jednostavni dijalozi.

Struktura romana Ljudi govore, sastoji se od tri nenaslovljena dela, odnosn tri manje strukturne celine (poglavlja).

• Prva poseta jezeru na Španskom ostrvu
• Druga poseta jezeru
• Refleksije o prirodi i čoveku

Analiza tri celine u romanu

Prvi i drugi deo romana Ljudi govore imaju kombinovanu, narativnu i dijalošku formu, koja se manifestuje kroz priče ljudi i ljudski govor i situacije. Njihove priče, se sa pojedinačnog plana, sele na opšti plan, prožet osećajima ljudskosti. 

• U prvom delu Ljudi govore knjiga se razvija u 26 situacija, od kojih su dve najobimnije 16. i 25, pa tako i ključne za sveukupno razumevanje značenjskog nivoa u romanu i njegovu pouku.
• Druga celina razvija se u devet situacija i gotovo je upola manja obimom od prve. 
• Treći deo romana je posvećen piščevim (putnikovim) refleksijama o svetu i čoveku u njemu. Zadržava se težište opštosti. Predočava se rođenje, život i smrt kao deo te opštosti, odnosno sveukupne prirode i postojanja.

Treća celina razvijena je u tri dela (u čamcu, pred kućom porodiljinom, o odlasku) a središnje motive cele knjige čini odnos dvoje nesrećno zaljubljenih, devojke Ivone i ribara Pipa.

Ipak, sudbine ribara Pipa i devojke Ivone nisu toliko razvijene da bi se utemeljile u strukturu romana, jer polazna želja pisca nije bila da napiše knjigu o njihovim sudbinama već sveukupnu studiju o ljudskim životima i njihovim pričama (govoru).

Ljudi govore – prepričano i analizirano po poglavljima

Rastko Petrović sve sudbine ljudi smešta na to malo ostrvo, i time ograničava kretanje misli i materije. Svu nabijenu energiju iz priča ostrvljana, koja nema mogućnost napuštanja ostvo, usmerava na opise: opise načina života tih ljudi poput činjenice da oni žive bez struje – i ta tama obavija gotovo celi prvi deo knjige Ljudi govore.

Prvo poglavlje romana 

U prvom delu romana Ljudi govore Rastko Petrović se izdvaja motivom rodoljublja, što ne bi trebalo da čudi jer delo pripada međuratnoj književnosti. Ovi motivi su izraženi veoma eksplicitno u rečenicama gde se objašnjava poenta ljubavi prema rodnoj zemlji, koja nije u ubijanju, već u ljubavi.

Od mnogih dijaloga, ovde se izdvaja onaj sa ribarom Pipom, mladićem koji ne živi svoj san zarad tradicije. Umesto da ode u mornaricu, nasledio je porodični zanat. Čim se vratio iz službe oženili su ga devojkom koju nije voleo.

Apsurdno je što se on nije ni potrudio da se pobuni, a kamoli da nešto uradi. Iz njegove pomirenosti sa životom i nedostatkom volje za uticanjem na promene, dobija se dojam neke pritajene bolesti koja ga guši.

Ukratko o drugom delu romana

U drugom delu romana, pisac razgovara sa dvojkama na ostrvu i njihovom životu na njemu. Iz toga se izdvaja dijalog sa Ivonom. Ona je sposobna, vredna i mlada žena koja je još uvek neudata. Ona je pet godina mlađa od Pipa i oduvek je bila zaljubljena u njega.

U početku se čini da je ta ljubav u njoj planula zbog toga što nije bilo naročitog izbora među muškarcima na ostrvu, ali kasnije vidimo da je to ipak zbog njega samog. Rekla je da bi je njegovi sigurno isprosili da je rekla da joj se Pipo sviđa, ali ona to nije učinila. Zato sada ni ne želi da se udaje.

Kao jedini mogući razlog udaje navodi tragediju – kada bi neka deca ostala bez majke, ona bi pristala na brak kako bi mogla da im je zameni. Ovo ostavlja utisak da bi to učinila više iz osećaja dužnosti i sažaljenja koje oseća prema siročićima, nego iz prave ljubavi.

Ljudi govore – analiza i prepričavanje trećeg dela romana

Iako su opisi prirode u prethodna dva dela romana bili svedeni na krajnje jednostavne i usputne, kraj drugog i početak trećeg dela donosi jedan motiv: suživot ljudi i prirode na jezeru. („Sve što je ljudsko na jezeru spava”) i opise prirode koji su do tančina razrađeni, skoro do trivijalnosti.

A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom

Posmatrajući mirnu i tihu prirodu, narator dolazi do zaključka da je sve prolazno, iz čega ga prene glasan krik koji se prolama jezerom i narušava tišinu. Bio je to krik žene koja se porodila. Taj novi život pali u piscu svetlost i pruža nadu za bolje sutra, u spas.

Ipak, pripovedač odlučuje da ne bi voleo da je u mogućnosti ponovo da proživi svoj život. Smatra da su rođenje, život i smrt jedinstvene i čudesne stvari u prirodi, koje treba da ostanu zagonetka.

Ljudi govore – analiza likova u romanu

Likova u romanu “Ljudi govore” nema mnogo, a njihove priče nisu ni inspirisane ni povezane u strukturalnu celinu romana. Junaci pričaju, kao da saopštavaju, a pripovedač ima potpuno subjektivni doživljaj njihovih priča i sam pravi međusobne veze među njima. 

Svaki od likova je jednostavan, prostodušan i iskreno doživljava i prepričava putniku svoju tugu i brige. Ipak, u njihovom kazivanju nema uzdaha i jadanja, i jasno odišu pomirenošću sa sudbinom. Oni su život prihvatili kao nešto što je samo po sebi dato, gotovo i nepromenljivo, pa su se zato pomirili sa sudbinom.

Najistaknutiji likovi su oni kojima je pisac posvetio najviše pažnje u romanu, i čije priče o sadašnji životima na nekoliko mesta čine težište romana. Ti likovi su Ivona i Pipo – čist primer i dokaz šta jedna mala zajednica i loša komunikacija ume da napravi od sudbine.

Lik ribara Pipa

Pipo je zbog života na ostrvu  i neostvarene ljubavi duboko nesrećan čovek. Svojoj ćerki mezimici je dao ime Ivona, po devojci koju je voleo. Lik ribara Pipa je najnesrećniji lik u celom romanu, a upoznavanjem njegove priče se stiče utisak da je to zato što je imao priliku da ode sa ostrva i uveri se da se može lepše živeti.

Kao najvećeg krivca za svoju nesreću vidi svog oca, koji ga je nagovorio da ostane na ostrvu. Pipova bolest izazvana je njegovim konstantnim nezadovoljstvom u životu, a njegov oporavak ogleda se u prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog:

Još sam mlad, a život je za mene već gotov (…) Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili (…) Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!”

Lik Ivone

Lik devojke Ivone u romanu Ljudi govore Rastko Petrović dočarava kao lik najlepše devojke na ostrvu, koja se uprkos tome nije udala. Ivona više ni ne želi da se uda, jer to neće biti za onoga koga voli, a ne želi nikog drugog. Od detinjastva je volela Pipa, ali mu to nikada nije rekla, i nije sigurna da li on to uopšte zna. 

Jedini slučaj u kom bi Ivona i pristala na udaju je za čoveka kome su deca ostala bez majke – kako bi bar njihovu muku učinila blažom. Ivona je ovom delu podarila i najpoetičniji momenat – silazak niz maslinjak, posle razgovora s piscem.

Lik putnika 

Jednostavan , spontan, nežan i predusretljiv putnik koji je došao među ljude koji kao da ne znaju za svađu, sukob ili mržnju. Kao takav dobro se i vrlo lako uklopio u sredinu, stekao poverenje ljudi i prijatelje. Njegova pojava, držanje i govor očaravaju i mladu devojku koja se ne plaši da se u noći sastane s njim.

U govoru ove knjige sreću se istovremeio putnik i pesnik Rastko Petrović sa jasnim naznakama autobiografskog karaktera, na jednoj strani, i fiktivni kazivač koji je istovremeno i junak priče. Pisac rado prepušta priču junaku kako bi se neposrednije izrazio doživljaj podneblja i ljudi.

Karakteristike govora ostrvljana u romanu

U skladu sa svim karakteristikama ambijenta i suživota ljudi sa prirodom, govor ljudi je nepripremljen, unapred zamišljen i organizovan. Kada dođe do slučajnog razvoja dijaloga on je spontan, jednostavne sadržine i kolokvijalnog izraza: svakodnevni život, roditeljsko ćaskanje, sa jasnim očekivanjima na odgovore.

Govor u romanu Ljudi govore je jednostavan, običan i ljudski – bez tragova učenosti, ideologija i komentara. To je govor običnog, prirodnog, prisnog i prostog života.

Pouka romana “Ljudi govore”

Čak i prepričano Ljudi govore jasno određuje težište knjige, smešteno u ljudsku potrebu za govorom i saopštavanjem svojih misli, želja, muka i stavova. Govor daje mogućnost čoveku da se sporazume sa drugima i tako ostvari svoju potrebu za socijalizacijom. Predočavanjem svojih pogleda na svet i mišljenja, ljudi dolaze do saznanja i istina.

Rastko Petrović biografija – genije međuratne književnosti

Rastko Petrović je bio jedan od najznačajnijih književnika srpske moderne i međuratne književnosti. Bio je romanopisac, pripovedač, esejista, slikar i diplomata. Rođen je 1898.  godine u veoma uglednoj, beogradskoj porodici.

U Beogradu je pohađao osnovnu školu i niže razrede gimnazije, ali već kao gimnazijalac odlazi na front, pa preko Albanije u Francusku, gde završava srednjoškolsko obrazovanje. 

U Parizu počinje da piše pesme i pripovetke, da bi 1921. objavio svoj prvi, humoreskni roman: „Burleska gospodina Peruna, Boga Groma”, u kom je na jedinstven način opisao život starih Slovena, i prvu zbirku pesama „Otkrovenje”.

U Beogradu, zajedno sa svojim savremenicima, dovodi do pojave nadrealizma u srpskoj književnosti. Drugi svetski rat je proveo u Americi. Tada nastaju njegova najznačajnija dela: „Ljudi govore”, „Dan šesti”, putopis „Afrika” i zbirka pesama „Kosovski soneti”. 

Rastko Petrović je i umro u Americi, u Vašingtonu, 1949. godine, dok je ispisivao poslednje stranice zbirke pesama „Ponoćni delija”. Posmrtni ostaci su tek 1989. preneti u njegov rodni Beograd.

Ljudi govore je poslednja objavljena knjiga za života Rastka Petrovića, koja ima centralno mesto u njegovom književnom opusu. U književnoj istoriji i kritici smatra se njegovim najsavršenijim ostvarenjem i najlepšim književnim delom koje baštini srpska ali i evropska međuratna književnost.