Zašto se daje bakšiš i gde ne bismo smeli?
Bakšiš je sredstvo kojim se dobro pružena usluga prepoznaje i nagrađuje. U zavisnosti od zemlje ili lokacije, može biti uobičajeno da se ostavlja bakšiš konobarima u barovima i restoranima, taksistima, frizerima… dok se u nekim zemljama bakšiš smatra uvredom. Ukoliko planirate neka buduća letovanja, nije loše da znate zašto se daje bakšiš i gde je bakšiš neprimeren.
Malo stručnije sročeno: „Bakšiš je suma novca, koju pored osnovne cene, plaćamo radnicima u sektoru usluga za uslugu koja se obavlja ili je očekivana.“. Pročitajte malo više o tome kako je bakšiš nastao, zbog čega je često tema neprijatnih razgovora kada plaćate račun u društvu i njegove pozitivne i negativne strane.
Istorijat bakšiša
Praksa davanja bakšiša započeta je u Tjudorskoj Engleskoj. U 17. veku, bilo je očekivano da gosti koji bi prenoćili u privatnoj kući domaćina, ostave određenu sumu novca slugama domaćina. Nedugo zatim se ta praksa proširila po ,,kafićima“ i drugim ugostiteljskim objektima u Londonu.
Nakon Američkog građanskog rata, bogati Amerikanci putovali su Evropom gde su pokupili ovu praksu, kako bi pokazivali svoje bogatsvo. Velika borba se vodila oko prakse bakšiša, u nekim državama je bila zabranjena, ali je na kraju ipak opstala. Ona je danas najzastupljenija u američkoj kulturi, gde se smatra da je bakšiš u iznosu od 10-15% cene na računu obavezan. A može biti uključen u cenu i iskazan kao posebna stavka u računu. U nekim mestima gde nema klasičnog usluživanja za stolovima (brza hrana, pekare, čuveni coffee shop-ovi kao što je Star Bucks), postavljene su tegle za bakšiš.
Davanje bakšiša u Srbiji
U Srba, reč bakšiš potiče od persijske reči bakhshesh. Kod nas ima široku primenu, od nagrade konobaru u kafiću za dobru kafu ili pivo, čokolade doktoru (a ponekad i dosta evrića više, što je veoma klizav teren i siva oblast, barem kod nas) ili viskija profesoru, do jedne koverte čuvarima reda i zakona.
Generalno, u Srbiji svakako nije uvreda dati nekome bakšiš. Štaviše, većina radnika u uslužnim i ugostiteljskim objektima kaže kako, figurativno, „živi od bakšiša.” U takvim oblastima plate nisu preterano visoke upravo zato što se očekuje da će gosti radnicima ostaviti bakšiš. U određenim objektima, konobari su slobodni da zadrže sav bakšiš koji su dobili, dok u nekima postoji pravilo da svi zaposleni moraju ravnomerno rasporediti dobijen novac, što već zavisi od politike firme u kojoj su zaposleni.
Kada je u pitanju visina davanja, ne postoji tačno utvrđeno pravilo koliki je procenat bakšiša potrebno dati u odnosu na osnovnu vrednost usluge. Uglavnom je to individualne prirode – dok neki ljudi imaju običaj da ostavljaju i po 20 do 30% bakšiša, toliko sa druge strane postoje i oni koji uvek daju tačan iznos novca jer smatraju da je toliko dovoljno s obzirom na to da je tako određeno cenovnikom. Koliko zavisi od ličnosti, toliko zavisi i od kvaliteta dobijene usluge – sigurno je da ćete više novca dati ljubaznom i komunikativnom konobaru, nego konobaru koga ste čekali 15 minuta samo da primi vašu porudžbinu, a koji je pritom bio i izrazito neljubazan i negativan.
U nekim zemljama je suvišno davati bakšiš jer je već uključen u cenu (recimo skandinavske zemlje), zato obratite pažnju na račun, ako postoji stavka koja se odnosi na servis, od vas se ne očekuje da ostavite bakšiš. U Japanu i Kini, davanje bakšiša se smatra uvredom, jer namećete svoje običaje tuđoj kulturi i verovatno će vas juriti da vam vrate novac, misleći da ste se preračunali ili zaboravili.
Zašto je bakšiš loša stvar
U zemljama u kojima nije obavezan, tj. uključen u cenu usluge, plate radnika ozbiljno zavise od darežljivosti mušterija. Poslodavci daju male plate svojim zaposlenima ,,znajući“ da će zaraditi dosta od bakšiša. Postavlja se pitanje, kako razgraničiti ko je odgovoran za uslugu? Ostavićete novac konobaru, koji će preneti vašu ,,robu“ od tačke A do tačke B, a šta se dešava sa kuvarom tj. osobom koja je spremila tu robu? Složićemo se da kuvar snosi mnogo više odgovornosti. Nekada se dešava da bakšiš svi dele na ravne časti, ali to najčešće nije slučaj.
Da se ne ograničavamo na restorane/barove, bakšiš se ostavlja u uslužnim delatnostima. A šta je npr. sa vozačima autobusa? Oni su bukvalno odgovorni za naš život, čak i da izbacimo vozače GSP-a. Nikad nisam video da je neko nakon 6 sati vožnje prišao vozaču i rekao: ,,Hvala vam što ste 6 sati držali pažnju i bezbedno me dovezli do odredišta“.
Ali oni su plaćeni. Pa svi su plaćeni, problem je u tome što se neka zanimanja oslanjaju na bakšiš. Zato imamo situaciju da konobar popularnog splava/kafića zarađuje više od mnogo kvalifikovanijeg pojedinca. Kako naći balans i pravi odgovor na ovu zavrzlamu, dok svima nad glavom stoji etiketa „škrtice“?
