Moje AIESEC iskustvo, ili bar delić toga

Jednog lepog austrijskog jutra ustajem „pre zore“ i vidim drugaricu kako preko skajpa, ili lajv strima „prisustvuje“ nekakvoj konferenciji, sastanku, šta li je. I tako kreće ova priča… Ona mi objašnjava šta je AIESEC, zašto se odrekla sna zarad praćenja kojekakvog skupa negde na drugom kraju sveta, šta ona tu radi, šta tu radi naš drug, i šta tu rade svih tih 80 000 i više ljudi. Radoznala kakva jesam, već tu odlučim da hoću da probam i ja da budem deo toga, iako mi ništa nije bilo jasno.

So, this is how the story went… Priča počinje novembra 2011. godine.

Vratimo se mi u Srbiju. Jasno se sećam prvog intervjua za članstvo, sebe kako kasnim, trčim, upadam sva čupava u toplu kancelariju i osećam da je to mesto gde pripadam, gde pozitivna atmosfera može da se opipa u vazduhu, gde su ljudi nasmejani. Moj prvi susret sa osobom koja će kasnije postati nezamenljiv drug i jedna od omiljenih osoba u životu.

Indukciona grupa. Strava ekipa , ljudi koje, kada dan danas sretnem moram da izgrlim, da se nasmejem kad ih vidim, kad vidim gde smo sada svi, a gde smo bili kada smo zajedno počinjali. Tu dolazim do svog prvog ličnog fejla od kako sam se doselila u Beograd, i demotivisana time, odlučujem da se povučem u sebe, da ne želim ni sa kim da se družim, i da ću da batalim AIESEC. Te večeri je sa mnom pričao moj prvi “tim líder”, i nijednog trenutka ne pomenuvši „vrati se u AIESEC“, naterao me je da shvatim da je ovo mesto gde želim i treba da budem. Stvari koje mi je tada rekao još uvek nisam zaboravila, i uvek se toga setim kada odlučim da od nečega dignem ruke. Bilo je teško navići se na promene.

Nakon toga, dolazi moja prva konferencija, Local Leadership Development Seminar, i prva AIESEC skraćenica koju sam naučila – LLDS. Dva dana potpuno iskorišćenog svakog minuta, hiljade i hiljade naučenih novih stvari, razmenjenih iskustava, sjajnih priča i novih, predivnih ljudi., i sada, imam isti prelepi osećaj, sa koliko dragih ljudi se od tada družim i viđam, i koliko su sjajni u svemu što rade. Timski rad u pravom smislu te reči. Ne znam ni sama koliko se tu prijateljstava rodilo, koliko tada novih ljudi mi sada ulepšavaju život…

Ovde dolazim do najposebnije AIESEC osobe koju sam tu upoznala. Chair konferencije bio je momak koji je pričao najrazumnije od svih. Većina stvari kojima smo se bavili od jutra do mraka, još uvek je bila nejasna. Međutim, on je neko ko, kada krene da govori, svi ga slušamo. On govori o bitnim životnim stvarima, ali na toliko jednostavan način da pomisliš – zašto mi ovo niko nije ovako rekao do sada? Njegove rečenice nisu puko naslagane motivacione poruke, on je lagano pričao svoju priču, svoje padove i uspone, svoje promene, svoja iskustva. Naterao me je da se zapitam šta zapravo želim, kako mislim do toga da dođem, i gde želim da budem. Teško ga je prepričati. Volela bih kada bi svako od vas imao priliku nekada da ga sluša, i da vam prenese samo energije koju je preneo nama.

Sećam se da je na kraju gomila nas plakala. Neverovatno je koliko AIESEC može da vam pruži za samo 2 dana. Naredni korak bio je biranje tima u kojem ćemo biti sledećih 6 meseci. Uopšte, ali uopšte nisam znala koliko je ta odluka velika i koliko će kasnije uticati na moj život. Dobila sam svoju prvu želju, i mesto na poziciji Dolazeće razmene – Incoming exchange (skr. ICX), na projektu PR Forum, u okviru projekta Future Leaders Forum. Zbunjujuće, da?

Time sam zapravo dobila 2 tima. Jedan organizacioni, moj prvi, u kome sam naučila kako da organizujem svoje vreme, kako da odredim prioritete u životu, i kako da se uvek podignem kada padnem, tako da nikada ne odustajem pred problemom, već da ga rešavam. Nikada se brže nisam povezala sa novim ljudima kao tada. Strava smo funkcionisali. 6 meseci rada, smeha, gluposti, fejlova, problema, trke, sastanaka, tim bildinga, bleja, fotki… Svaki momenat mi je posebno dragocen. Snimanje videa, poseta u bolnici, igranje asocijacija, beskonačni razgovori, motivisanje, večere, skajpovanja, slatkiši, sastanci po snegu, radionice u Gimnaziji, Aleksandra Poljakinja i Dejan Makedonac, trčanje s jednog kraja grada na drugi, duvanje balona, jurnjava po Domu omladine, osećaj da smo uspeli u svemu  na čemu smo 6 meseci vredno radili.

Uporedo sa ovim, imala sam i veliki funkcionalni tim. Kakva ekipa! O ovim sastancima neću ni da pričam! Vrištanje od smeha, gomila ispala i nebuloza izgovorenih svaki put, sve edukacije, sve simulacije intervjua sa stranim praktikantima, smešan srpski i još smešniji engleski, veče asocijacija i besomučno učenje korišnjenja PODIO-a. Poseban deo ovog iskustva je naravno deo kada su počeli da pristižu praktikanti. Najluđa ekipa ikada… Verujte mi da se više i ne sećam iz kojih je sve zemalja nagrnula ova luda četa željna da upozna Srbiju u najboljem svetlu. Kuća u Višnjičkoj Banji, u kojoj su svi bili smešteni, postala je glavno mesto okupljanja cele kancelarije. Pod okupljanjem mislim smeha, muzike, piva, rakije, nekih čudnih pića iz različitih zemalja, hangovera, hrane iz celog sveta, i padanja po podu od smeha usled nečijeg lošeg engleskog. Bilo je tu i muvanja, novonastalih parova, pa i suza. Najlepši osećaj na svetu sam ipak doživljavala kada na aerodromu ispratimo jednog po jednog sa suzama, njihovim koferima punim plazme, rakije, ajvara, i žaljenjem za svime  što smo im omogućili da dožive za 2 meseca ovde, najboljim i najluđim noćnim životom, prijateljima za ceo život, prelepom zemljom kakva Srbija jeste, i neverovatnom organizacijom kakva je AIESEC Serbia.

Negde u isto ovo vreme, kada mi je raditi sa stranim praktikantima postala omiljena stvar na svetu, aplicirala sam za organizacioni tim Global Leaders Summit-a, konferencije Lead by learning i događaja World to you. Global Leaders Summit okuplja sve predsednike svih (više od 120) zemalja u kojima AIESEC postoji – to je ono što sam znala kada sam rešila da želim da budem deo toga. Međutim, tu dolazim do svog prvog velikog AIESEC fejla. U timu smo imali jednu devojku, koja nije bila iz AIESECa. Ovo mi na početku naravno, nije bilo od značaja. Ipak, kako je vreme odmicalo, sastanak po sastanak, moja tolerancija i strpljenje za njene ispade, nametanje svog mišljenja, ne-timskog  i ne-fer ponašanja prema svima nama se gubilo. Pokušavala sam da primenim sve što sam do tada naučila i iskusila o timskom radu, ali sam se u jednom momentu slomila.  Na sred sastanka ustala sam, rekla da izlazim iz tima i da ne mogu da izdržim. Izašla sam napolje, počela da plačem, i sigurna sam da sam tada preživela manji nervni slom. Tada sam upoznala još jednog sjajnog momka koji me je odveo da sednem i da pričamo. Razgovarajući sa njim, shvatila sam da uopšte ne umem da se nosim sa teškim ljudima, sa stresnim situacijama, i sa negativnom energijom koju neko ispoljava. To me je potpuno ošamarilo. Od tog momenta konstantno radim na razvoju svoje ličnosti. Sećam se da sam sa njim tada pila rakiju, kako bih se smirila, i posle toga sam prešla u tim koji se bavio servisiranjem delegata. To je nešto najbolje što mi se desilo do tada, verovali ili ne. Što se gorepomenute devojke tiče, svima je dozlogrdilo njeno bahato ponašanje, pa je kasnije odstranjena iz tima i nikada je više nisam videla.

U novom timu radila sam sa još jednom devojkom iz moje kancelarijei ona je  neko ko mi je u međuvremenu postao prijatelj, sestra, povremena cimerka, najbolja drugarica i neko sa kime bih na kraj sveta mogla da odem. Toliko smo stvari proživele zajedno da ne znam šta bih za ovu priču izdvojila. Da li su to sati i sati provedeni na aerodromu, po raznoraznim hostelima, blejama i okupljanjima, ili to što smo po 24h dnevno pričale na engleskom ili nabadale španski i ruski, ili je najlepše od svega bilo što nije bilo mesta na koje nismo išle zajedno, vukući materijale i  banere? Upoznajući sve te predivne, sjajne ljude iz stotinu i više zemalja, pričajući sa njima i družeći se, shvatila sam da su granice zaista, ali zaista samo linije na karti, i da ništa nije nemoguće. Ovde posebno moram da pomenem predsednika AIESECa u Senegalu, koji nas je naterao na suze kada je odlazio, i dva momka, sada već slobodno mogu reći drugara, tada trenutnog i sada novoizabranog predsednika iz AIESECa u Venecueli. Sjajna konferencija sa više od 800 ljudi, predivne akcije, odluke, inspirativne priče, ljudi koji su stvarno uradili nemerljivo velike stvari da naš svet učine boljim mestom za život i rad. Internacionalci, sa kojima smo proveli sate i sate, pokazujući im lepote naše zemlje i naših ljudi, praveći planove za budućnost, igrajući neke naše koreografije i pevajući Schakiru po celi dan. Gomila nezaboravnih trenutaka.

Za sve ovo vreme, našu kancelariju vodio je momak koji je toliko fantastičan, i takav motivator, da je u stanju da upadne na 5 minuta na naš LCM (sastanak cele kancelarije) i natera nas da svi zaćutimo, zapitamo se gde smo, šta smo i šta radimo od svog života. Njega su  u to vreme (a i sada) znali svi, i svi su ga poštovali, prosto jer je bio predsednik koji je istovremeno i lider, i vođa, i motivator, i neko ko uliva strahopoštovanje, i ispod svega predivna, draga osoba, sa srcem i željom da pomogne, i natera nas da radimo i mislimo pozitivno. Da budemo dobri ljudi, najbolji u svemu što radimo  i za sebe i za naše društvo. Ponos je imati nekog ovakvog u životu.

Za prvih 6 meseci prošla sam nebrojeno mnogo edukacija, konferencija, seminara, bila u više organizacionih timova, doživela stvari i upoznala ljude koje nisam ni sanjala da ću ikada. Pri tom ne mislim samo na uticajne ljude i poznate ličnosti, već na ljude koji rade neverovatne stvari i time me inspirišu svakog dana. U novom mandatu ponovo sam dobila željenu poziciju, da se bavim logistikom i budem nešto poput conference managera u timu koji organizuje projekat AgroBiznis Forum. Od nas 6 na početku, na kraju nas je ostalo troje.

Ne mogu reći da su stvari bile sjajne. Ali ono što mogu reći je da mi je svaka od ovih osoba jako draga, da verujem u sve njih, da znam da će biti strava čime god da se budu bavili, i da smo jedno vreme ipak, stvarno bili tim i funkcionisali kako treba. Ostati bez 2 člana tima, na početku, i negde na sredini mandata, a zatim i bez tim lidera na samom kraju – nije bilo lako. Ali, to je svakome od nas troje dalo šansu da pokažemo i sebi i svima, koliko možemo kada se potrudimo, i kada znamo da radimo divnu stvar, i koliko problema može da se reši samo ako ne odustaješ. Mi smo svi bili tim lideri za sebe. Neprospavane noći, trčanje od jedne kompanije do druge, sastanci i sastanci, sedenje za kompjuterom danima. Ne znam ni sama koliko sam se iscimavala. A opet, uporedo sa tim, stizali smo i da se družimo, utom su došli novi ljudi u AIESEC, dobila sam opet neke nove prijatelje koje obožavam i presrećna sam što su ušli u moj život. U AIESECu naučiš da sve može da se stigne. Uspela sam da očistim godinu sa željenim prosekom, da budem među 10 najboljih u generaciji na svom faksu, da dobijem dom, da se preselim iz stana i počnem novi život sa novim cimerkama koje su mi sada kao sestre, da putujem, provodim dovoljno vremena sa porodicom, izlazim, idem na žurke i svakojaka okupljanja, steknem  novo društvo na fakultetu, posećujem sve događaje koje želim i imam ispunjen predivan život.

 

Kada radite ono što volite, kada se okružite ljudima koji vam prijaju, ništa nije teško, i sve je vredno. Negde u aprilu, maju, još dve – ne znam ni koju reč da upotrebim da ih opišem, stvari koje su promenile mnogo toga. Nacionalna konferencija AIESECa Srbije –NatCo, i seminar o fasilitovanju „Sparta“ – Train the trainers – TtT. Na NatCo sam krenula bez ama ikakvog očekivanja. Mislila sam – ok, pet dana na Kopaoniku, ceo AIESEC Srbije, agenda koja počinje ranom zorom, a završava se – paaa, takođe ranom zorom , i moji ljudi koje neizmerno volim. Dovoljno za početak. Već u autobusu na putu do Kopa, sa delegacijom AIESECa iz Kragujevca koju smo pokupili usput, bilo je jasno da će ovo biti ludo, nezaboravno iskustvo za ceo život.
Kako smo ušli u hotel, tako je unutra uletela energija koja (znam da zvuči kao kliše) stvarno ne može da se opiše. To su čak pokušavali da objasne i radnici hotela, ali je teško opisati atmosferu i situaciju u kojoj ogromna gomila mladih ljudi, željna da promeni svet, koja veruje da ništa nije nemoguće, utrčava u plenarnu pevajući , igrajući , grleći se…a onda u nekom momentu ista ta luda grupa maksimalno ozbiljno radi na rešavanju globalnih problema, pravi detaljne planove, razgovara sa ljudima iz najvećih kompanija danas, i svi zajedno teže i rade na tome da pokrenu i donesu pozitivne promene. Za tih 5 dana mi smo zapravo svi živeli zajedno. Šta da izdvojim sa NatCoa? Žurke, pijanstva? Motivacione govore našeg chaira Đankarla iz Italije? Sve momente kada nisam mogla da dođem do daha od smeha, od suza? Svi sati i sati razgovora sa divnim, divnim ljudima, bilo da su to neki novi, stari, neki potpuno random… Svi trenuci napornog rada pod stresom i deadline-ovima? Bleje po sobama i uvek taman knap vremena za sve? Gala večeru? Veče pod maskama? Ili pretužne momente odlaska kući…

Dobra stvar je što je kraj svakog NatCoa samo najava za sledeći, i evo nakon 6 meseci već razmišljam koji ću kofer da ponesem ovog puta. Da nastavim dalje, TtT. Opet 2 neverovatna dana. Opet smo svi dokazali sebi koliko možemo, kad mislimo da nema šanse, koliko je u AIESECu lako steći prave drugare za kratko vreme, koliko su kontakti bitna stvar u životu, i koliko moraš da budeš spreman da se nosiš sa preprekama. Shvatila sam koliko fasilitovanje nije nimalo naivno, koliko je potrebno da se uči, da se isprobava, da se greši, da bi se postiglo iskustvo koje je potrebno da jednog dana budem nekome ono što su meni tada bili fasilitatori i treneri. Uzmu flipchart i marker u ruke, iscrtaju i ispišu par stvari i – voala, shvatio si šta ti treba, kako do toga da dođeš, šta da promeniš, kako, zašto je važno uvek ići napred i imati oko sebe omiljene ljude.

U međuvremenu se dešavalo nebrojeno mnogo kul stvari, i prosto je nemoguće da ih sada sve ovde opišem. Ljudi koji su kroz njih prošli sa mnom zanju o čemu pričam – FLF, Festival zdravlja, žurke, večeri u Fat Cat Pub-u, Trening Kreiranje uspeha, projekat Život bez granica – inkluzija, Život bez granica – tolerancija, Srpska Nova godina, Alfana, Post NatCo žurka 1 i 2, Global Youth voice, Witch baru, Malom Balkanu, sva random okupljanja i bleje, i poseban događaj Global village gde smo sa praktikantima iz celog sveta okupirali Ušće i još jednom pokazali koliko smo sjajni.

Dva događaja koja su obeležila poslednji par meseci su nešto čemu stvarno moram da posvetim pažnju. AgroBiznis Forum i Novi Lideri. Šta da kažem?

Posle svih problema, timskih, finansijskih, kancelarijskih… moj tim i ja, uspeli smo da organizujemo presjajan projekat i dovedemo ga na fantastastičan nivo. Kada na kraju konferencije pročitate evaluacije delegata koji su oduševljeni, prezadovoljni i motivisani, dođe mi da plačem od sreće. Neizmerno, neizmerno sam zahvalna svakoj osobi koja nam je pomogla pri realizaciji, OC support timu i celoj kancelariji. Ne mogu ni da opišem koliko smo posla imali, koliko smo rada i truda uložili u sve, koliko vremena, snage – što fizički što psihički, da bismo na kraju imali puna srca osećanja koje ne može da se meri ni sačim – osećaj da smo uspeli.

Dolazim do kraja ove priče, a zapravo ovo ne da nije kraj, nego je toliko veliki početak da još uvek ne mogu da saberem utiske. New Leaders. 18 ljudi u organizacionom timu, 15 gradova u Srbiji, ni sama ne znam koliki broj delegata, i 1 vizija. Neprestano okretanje telefona, pokušaji da aktiviramo mlade širom zemlje , noći i noći bez sna, dani jurcanja, ideje, ideje, ideje… Fejlovi i problemi, naizgled bezizlazne situacije, odbijanja, odbijanja… A opet, konstantna želja da se ide napred, da dostignemo cilj, da pravimo promene i stvaramo nove lidere. Moja pustolovina u Jagodini. Rečenice „nema veze, idemo dalje“, „pokušavaj ponovo, dok ne uspeš“, „sve će se isplatiti, seti se zašto ovo radimo“, „možeš ti to“, „još, bolje, trudi se više“. Završetak Lead Up – ova, i realizacija Konferencije Novih Lidera. Narodna banka Srbije, mesto gde se lideri sastaju. Onda opet problemi, fejlovi, propusti… I opet, opet, opet, sve se rešava, svi daju svoj maksimum i više od toga. Kada negde na sredini konferencije, između radionica liderskih govora ljudi koji su samo svojim trudom postali neko i nešto u ovoj zemlji, pogledaš oko sebe i shvatiš gde si. Okružena mladim ljudim iz cele zemlje, koji su uradili tolike neverovatne stvari za dobrobit našeg društva,  lideri u svojim oblastima, crem de la crem društvenih aktivista Srbije. Kada ti ljudi prilaze i pružaju ti ruku sa najvećim poštovanjem, govore „Svaka čast“, „Impresionirana sam ovim što radite“, „Uradili ste neverovatne stvari, bravo“ , osećaj koji tada imate ne može da se poredi ni sa jednim drugim.

Ostaje mi da kažem da je jedan deo moje AIESEC priče za ovih godinu dana završen, ali da to naravno nije ni blizu kraja onome što želim da postignem. Tek krećem u realizaciju svih ideja koje imam, u još uporniji rad na razvoju svoje ličnosti, na širenju pozitivnog uticaja i stvaranju sveta u kakvom želimo da živimo. Hvala svima koji su bili deo mog AIESEC iskustva u prethodnih godinu dana, jer ovu organizaciju  čine ljudi. Sjajni ljudi. I zbog toga je tako neverovatna.
~The ship is safe in harbour, but that’s not what ships are made for. ~