Savremena svetska književnost

Savremena svetska književnost obuhvata razdoblje posle drugog svetskog rata. Sva književnost  sveta, nastala u posleratnom periodu.

Književni isoričari našu epohu nazivaju modernizam.
Karakteristike modernizma:

• pojava novih književnih tehnika
• menjanje pripovedačkih perspektiva (nepouzdanost i iščezavanje pripovedača)
• razaranje fabule
• uvođenje naučne građe i naučnih postupaka
• napuštanje tradicionalnih humanističkih vrednosti

Dela modernizma se prepoznaju prema sledećim temama:

raznolikost tematike

• izgubljenost pojedinaca u otuđenom svetu
• zabrinutost zbog vlastite sudbine i sudbine čovecanstva.

Pojave u savrmenoj književnosti

Egzistencijalizam, egzistencija, postojati, opstanak, način življenja.
Dekadentna struja u Francuskoj literaturi, posle drugog svetskog rata koja na život gleda pesimistički, ne veruje u sposobnost čoveka, da nadje dobru perspektivu života, prezire ustrojstvo društva i ustaljeni način života.

Egzistencijalstvo, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Albert Kami.

Polaze od pitanja da li egzistencija prethodi esenciji, tj. da li biće prethodi suštini, ili obratno?
Kod proizvedenih stvari, esencija prethodi egzistenciji, suština prethodi postojanju!

Kod čoveka egzistencija prethodi esenciji, i zato je on odgovoran  za ono što jeste, po egzistencijlistima (uglavnom su ateisti).

Dokaz: “Čovek je ono što od sebe čini, njegova sudbina  zavisi od njega  samog i odgovoran je za ono što jeste. Čvorište teskobe.”

Čovek je osudjen da bude slobodan, on sam bira i postavlja vrednosti.
Božije zapovesti su vrednosti koje čovek uči iz samog života!

Egzistencijalisti ne znaju za ove vrednosti i sami smišljaju svoje zakone!
Ako smo kukavice, sami smo krivi za to, a ne neko drugi!

Ciljaju autenticnost, izdvajanje.

Dostojevski (vernik):  „Kada Bog ne bi postojao, sve bi bilo dozvoljeno“.
Za egzistencijaliste, sve je dozvoljeno, nema zabrana, zapovesti.
Bog ne egzistira, sve je dozvoljeno, čovek je odgovoran za sve sto čini, i ako je samo bačen u svet!

“U svetu bez iluzija, čovek je stranac” Alber Kami. Otudjen, napušten, upućen sam na sebe, usamljen! Čovek je nesiguran, sumnjičav, trpi opasnost.

Egzistencionalna situacija čoveka, iskazuje se recima očaj, teskoba, neprijatnost, briga, dosada, mučnina.
Apsurd, ništavilo, smrt, strah.

Čovek je odgovoran za ono što jeste, čovek pravi izbor.

“Mit o Sizifu” Kami, osnovno pitanje, ima li  ili nema smisla živeti?
Aapsurdan je strah  od smrti jer je to neizbežno!

Čovek koji nema nadu, ne pripada budućnosti.
Život je dobro proživljen, ukoliko nema smisla!

U svetu bez jasnoće, čovek se oseća strancem!
Ukoliko smo vernici, naučeni smo da živimo u skladu sa načelima  vere,
doživeti jedno iskustvo, jednu sudbinu tj. potpuno je prihvatiti?

Apsurdno je što svaki dan radimo iste stvari!
Iz apsurda razumemo svoj revolt, slobodu, strast!

Sizif je apsurdan junak, nema veće  kazne od uzaludnog rada!
On i dalje oseća strast za život!  Mrzi bogove i smrt.

Ovaj mit je tragičan jer je Sizif svestan svega, svog bezuspešnog rada tokom čitavog života, svaka sudbina je tragična kada mi sami postanemo svesni tog monotonog uzaludnog  zivota.
Sizif shvata to.
Nema sudbine koja se ne nadmasuje prezirom!
Nekada su dani bili bolni (kada se penjao), nakad srećni!

Sizif nas uči višoj vrednosti, prezire Bogove i podiže kamen!
Njegov svet bez gospodara, ne izgleda mu loš.

Sama borba dok gura kamen ka vrhu, dovoljna je da ispuni ljudsko srce.

Sizifa treba da zamislimo kao SREĆNIKA? Kami.

Merso – ljudi se postavljaju kao Bog – oni odlučuju o njegovoj smrti.
Kami opravdava to što Merso ne veruje u Boga, na ovaj način.

Kami, 1957. Nobelova nagrada, pisao je drame, romane.