Profesor na fakultetu – Moj (budući) posao – Dr Saša Veljković
Pogledajte kako izgleda posao profesora na fakultetu koji predstavlja redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, dr Saša Veljković.
Sigurno ste nekad u toku studija pomislili kako je lepo biti profesor. Držite predavanja par puta nedeljno, posao koji Vam je dosadan date asistentima, malo se izmučite kad su ispiti, al’ ostatak radnog veka je ladovina. I mi smo tako mislili, dok nismo razgovarali sa profesorom Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – prof. dr Sašom Veljkovićem. Profesor nam je pružio veoma detaljan i zanimljiv uvid u to kako izgleda posao profesora, kako se dolazi do ove pozicije i sve ono što do sada niste imali prilike da čujete. Pogledaj kako izgleda posao profesora na fakultetu, što podrazumeva i kako može izgledati baš tvoj budući posao.
Šta radi profesor na fakultetu i koja su zaduženja i odgovornosti?
Evo već ste mogli jednu stvar da uočite šta radi profesor – daje intervjue (smeh). Šalim se, ali dobro, to jeste jedna od stvari koje radim nekada. Jer naše stavove i mišljenja vole da čuju ljudi iz medija i emisija. Pa eto, zanimljivo je i za populaciju koju i vi pokrivate, odnosno za ovu milenijumsku generaciju koja uvek ima drugačije sisteme i načine informisanja.
Prenos znanja
Javnosti, pa da kažemo čak možda i kod studenata, do kraja nije razvijena ta magla našeg zanimanja iz prostog razloga što je jedan deo vidljiv, a drugi deo nevidljiv. Ono što se vidi, naravno, jesu predavanja i vežbe. Odnosno kada smo mi u salama i kada radimo sa studentima. To i jeste možda i najvažnije što radimo, odnosno to je trenutak kada mi obavljamo, srž i suštinu svog posla. Da probamo da naučimo nove generacije, konkretno ja, znanjem iz oblasti marketinga, direktnog marketinga, brend menaždmenta, marketinga usluga, i drugih predmeta koje pokrivam.
Pored toga, mi sa tim studentima radimo i na projektima. Neki od njih rade seminarske radove, neki učestvuju na takmičenju gde smo mi mentori. Ima studenata koji dolaze po savete nezavisno od bilo čega, u smislu nekog privatnog mini biznisa pa dođu da se posavetuju kod nas.
Sarađujemo sa studentskim organizacijama, držimo predavanja u sklopu njihovih dešavanja i događanja, pomažemo i u prezentaciji fakulteta. Odlazimo u škole i tamo držimo zanimljiva predavanja srednjoškolcima, što bi trebalo da pokaže i šta se radi na našem fakultetu. To je taj deo koji je relativno vidljiv i koji studenti mogu da vide. Sad naravno, ne bude kao ja ustanem, dođem na predavanje ispričam i sve je super i logično.
Svako od nas mora da se pripremi za ta predavanja. Priprema tih predavanja podrazumeva da pored toga da i mi sami znamo tu materiju, da smo savladali sa aspekata nekih svetskih dostigunuća i znanja. Dobro je ako profesori imaju praktičnog iskustva.
Zamislite vi sad da je potrebno da vas naučim da skačete sa skakaonice. I ja sam to perfektno savladao, pročitao sam 20 knjiga koje pokrivaju te oblasti. Slovenačke autore koji su posebno dobri, Slovenci imaju skakače, Srbi baš i nemaju. Al’ ja sam sve to pročitao i pročitao sam i skandinavsku školu i Japance i ostalo… Evo ja sad vama predajem kako da vi naučite da skačete sa skakaonice, jel tako? I ja sam to sve lepo iz knjiga savladao, napravio lepe prezentacije i kažem: Milice, znači – proverite vetar da nije više od 3 metara u sekundi. Kada krećete odozgo sa skakaonice, ako je 90to metarska, vi se malo ovako nagnete, ali ne više od 28 stepeni. A onda kako se približavate tamo da skočite, onda vi se isrpužite pod uglom od 45 stepeni i onda u zavisnoti od vetra variraće od 36 do 52 stepena. Šta bi se desilo sa vama?
Milica: Verovatno bih se razbila. Ništa od skoka (smeh).
S.V.: Mislite da nisam dobro pročitao sve to? Pa možda i ne bi, al’ sigurno ne bi postao šampion od vas.
Milica: Da, da jasno.
S.V.: Možda bi se razbili, možda ne bi, zavisi. Činjenica je da stvarno ne mogu ja da pričam nešto što sam pročitao, a da je neko drugi napisao. U tom smislu se pretpostavlja da su se profesori i sami edukovali, da su i oni prošli neke kurseve, radili u preduzećima, ako je u pitanju ova neka naša oblast poslovne ekonomije i marketinga.
Da su sarađivali sa nekom firmom, radili marketinške kampanje, da su radili na projektima. To je sad nešto što je isto dobro da postoji i za svakog profesora, jer mora da bude i stručnjak u toj oblasti. Naravno, super je ako razmenjuje iskustva i sa nekim ko je iz inostranstva, ko je deo međunarodnih projekata. Ako naravno ima najnovija istraživanja iz te oblasti, ali opet sve to pada u vodu ako nema tu onaj ,,fajnal tač“ što bi rekli ovi naši, jedna rijaliti zvezda (pevač). Moraš da imaš i ljubav prema toj oblasti, da znaš da to preneseš do ljudi. Da i ti uživaš u tome što radiš, a ne da dođeš tamo da odsediš tih 45 minuta ili 90 minuta.
Kad se sve to poklopi, onda imate veću verovatnoću da predavanje bude zanimljivo, interesantno, korisno i da pomogne tim mladim ljudima. Zbog svega toga, mi moramo da unapređujemo nas u tom segmentu, ali to je jedan deo koji je bitan studentima i bitan je ne samo studentima, nego bilo kome ko sluša naša predavanja. Sa druge strane profesor je i naučni radnik, nije samo stručnjak.
Nas biraju u neka viša zvanja. A zvanja kada vas prime su: demonstrator, pa saradnik u nastavi, pa ste onda asistent, a nakon toga kad doktorirate i ispunite neki uslov postajete docent. Više zvanje je vanredni profesor i na kraju redovni profesor. To su nastavnička i naučna zvanja. Ovde na fakultetu i u svakom tom periodu, odnosno koraku, vas čekaju prepreke i izazovi, a jedan od izazova jeste da vas studenti dobro ocene. Tj. da od studenata imate ocene.
Međutim, zakon propisuje da to mora da bude pozitivna ocena, po toj logici dal’ su vas ocenili sa 2.5 ili sa 4.90, vi ste ispunili taj uslov.
Pored toga, menjaju se kriterijumi i pravila, ali morate da objavljujete naučne radove. Ti radovi moraju da budu publikovani na srpskom jeziku ili na nekom od svetskih jezika. Da budu pozitivno recenzirani, da budu objavljivani u poznatim domaćim i stranim časopisima. Da onda ispunjavate raznorazne uslove, učešće na konferencijama, pisanje knjiga, odnosno monografija. Pisanje određenog broja radova koji imaju određene kategorije. Tako da je to taj sledeći segment.
Rad u komisijama na fakultetu
E sad, fakultet je i preduzeće. Koliko god da je specifično, ono je preduzeće koje ima studente kao svoje interne potrošače i koji su sastavni deo fakulteta, kao neko kome je sve to namenjeno. Shodno tome fakultet mora da funkcioniše. Što znači da ima rukovodstvo, centre i da postoje komisije. Od one najmanje popularne – disciplinske, do toga da ste u nekoj komisiji za master studije, ili da ste u komisiji za finansije.
Deo ste saveta fakulteta koji je svojevrstan upravni odbor fakulteta, vodite neki centar fakulteta. To je nešto što se očekuje od vas. Da ste član kolegijuma. Evo ja sam igrom slučaja, a možda ne baš slučaja (smeh) naveo gde sam sve ja bio. Ja sam čak bio u disciplinskoj komisiji, bio sam i predsednik te komisije, takođe sam bio u komisiji za nostrifikaciju. To je nešto što te prati, gde se određuje da ćeš biti, to nisu moji afiniteti već te odredi rukovodstvo, odnosno dekan da nešto vodiš i da budeš u nekoj komisiji. Onda ti tu moraš da popravljaš čitav niz stvari, kao da si u preduzeću.
Kad sam vodio centar, to su bile neke fakture. Vodio sam konkretno centar za permanentno stručno usavršavanje. Za poslovnu edukaciju. Tu su bili saradnici koji su sarađivali sa mnom. Pregovaraš, dogovaraš, nešto bude uspešno, nešto ne. Pa organizacija raznih događaja, mini konferencija…
Tako da, postoji ta dimenzija i retko ko sa fakulteta, bilo kog, prođe kroz celu svou karijeru, a da nije bio član nijedne komisije, ni jednog tela. Znači, mora da preuzme i neku od tih funkcija. E sad, nekako se ceni, mi radimo nešto i za dobrobit društva. Shodno tome, logično je da učestvuješ i u humanitarnim akcijama. Da se odazoveš nekim neprofitnim kampanjama ili predavanjima. Da sarađuješ sa nekim ministarstvima, da budeš član tela i organa na nivou države, saveta ili pri privrednoj komori da nešto radiš.
To su sad opet neke aktivnosti koje su van fakulteta, ali povezane sa onim stvarima za koje si stručan ili neko procenjuje da si stručan i shodno tome pomažeš da i ovo društvo ili država funkcioniše na određen način ili probaš da daš doprinos u tom smislu. Tako da, kad pogledate, mnogo toga se ovde događa, a uzgred treba napisati i poneku knjižicu za studente.
Pisanje knjiga i naučnih radova
Vi mislite da je 450 stranica mnogo za vas, a zamislite koliko je meni to kad treba da napišem (smeh). Ajde sad, ta od 450 je i ok, neko napiše i po 600-700 stranica. Tako da, nije lako napisati onaj rad od 10-15 stranica, a mi pričamo o nekoj knjizi na 400-450 stranica koja treba da bude razumljiva ljudima, sa primerima iz kojih će oni učiti, i koje će neko potencijalno koristiti u praksi.
Van svega ovoga, u slobodno vreme, baviš se i nekim konsaltingom. Moraš u slobodno vreme, jer ako imaš sve ove aktivnosti onda naravno ne možeš dok držiš časove ili radiš sa studentima, u komisijama… Koristiš neki vikend i slobodno vreme da budeš u praksi i shodno tome je to dopunski izvor prihoda za nas, ali i sticanje novih znanja kao i provera stvari kako mi razmišljamo realno u praksi.
Mentorski rad profesora
Danas nema toliko diplomskih radova, ali jedan od važnih segmenata je i mentorstvo na master radovima, doktorskim komisijama ili diplomskim radovima. Master radovi su kruna master studija, to je ozbiljan rad za svakog ko dođe do tog nivoa i tu treba napisati na stotinak stranica nešto što je novo, drugačije. Proveriti neke koncepte i hipoteze, tako da u tom smislu mentorski rad ume da bude jako zahtevan, jer vi sa kanditadom morate da prođete kroz sve te elemente i to je proces koji nekad traje i po godinu i po dana, nekad kraće nekad duže.
U tom intervalu vi se sa tim kanditadom susretnete tri četiri puta dok se opredelite za temu. Nekoliko puta tokom istraživanja i nekoliko puta kada se pisanje rada završi. Pri tome razmenite 15-20 mejlova, pročitate nekoliko verzija prijave i završnog rada ili rezultata istraživanja; date komentare i u pisanoj formi; na kraju dolazi do zakazivanja odbrane i uspešne odbrane. Vidite da je to prilično zahtevan proces i za jednu i za drugu stranu.
Sigurno sam zaboravio nešto, ali ovo je glavni deo onoga šta profesori ustvari rade, čime se bave. Naravno, imamo mi opšte sastanke, tipa fakultetsko veće koje se sastaje jednom mesečno. Sastajemo se svi, razmatramo neke stvari, donosimo odluke, svi smo članovi određenih katedri, na tim katedrama razmatramo pitanja koja se tiču nastavnih planova i programa, recenzija udžbenika i slično. Mnogo još stvari ima koje se tu dešavaju. Stave nas da budemo članovi popisnih komisija. Ustvari, ja sam sad redovni profesor, pa sam često u toku rada u komisijama na poziciji predsednika.
![slika]()
Za vrednog čoveka i budalu uvek ima posla.
Da li profesori rade sami ili sarađuju sa drugima?
U zavisnosti od toga koje su aktivnosti, a čuli ste koliko ih je, zavisi da li nešto radite sami ili u grupi. Po pravilu sva ova članstva u komisijama, radnim grupama, telima fakulteta po prirodi stvari su grupno odlučivanje. To ne znači da se mi ne pripremamo da pogledamo materijale ili da se ne čujemo međusobno da se nešto dogovorimo.
U principu, grupni rad je nešto što se očekuje. Sa druge strane, kod pripreme časova, zavisi. Neke stvari se rade na nivou predmeta, gde mi sednemo, pa svi koji smo na tom predmetu se dogovorimo kako će se raditi tog semestra, da li ćemo ići na gostovanja sa studentima, gde ćemo ići… Naravno, svako od nas dobije dozu slobode da sprovede to na način kako misli da treba.
Kada sloboda postane teret
Kad sam došao na fakultet (nekada davno), meni je u tom trenutku data sloboda koja mi je čak i smetala. Na način da neko kaže: ,,Ok, ti sad držiš vežbe iz marketinga, ajde idi drži vežbe iz marketinga i organizuj kako ti hoćeš i kako misliš da treba.’’ Ja sam očekivao da ću dobiti opširnije instrukcije i bilo mi je u početku zabrinjavajuće. Posle sam shvatio da je to super. Pošao sam logikom: dobro, nikad nisam bio asistent, ne znam kako se to radi, malo ću nešto da pitam. Sa druge strane, hajde da se sad postavim kao student i da vidim šta je ono što mi je prijalo kao studentu, koji časovi, koji način rada i šta je ono što je bilo katastrofa. Sve ono što je bilo katastrofa, to neću da radim, a sve što mi je prijalo ja ću to uraditi na svoj način i tako radim već 20 godina.
Kako izgleda radni dan profesora? Dođete u kancelariju i šta se onda desi?
Hoćemo od kancelarije da krenemo ili pre nego što dođem? (smeh) Zavisi da li prosečan dan kreće nakon ponoći ili kad ustanem. Ako kreće od ponoći, često ide od 1-2 izjutra, nešto pogledaš, odgovaraš na neke mejlove, pregledaš prezentaciju za sutra. Ako tako posmatramo onda dan kreće mnogo ranije.
Kada dođeš na fakultet, nikad se ne dolazi kasno (bar ja ne volim da dođem knap) ako imam časove, iz prostog razloga što to stvara tenziju, jer nikad ne znaš šta može da se desi u saobraćaju, da li je gužva… U krajnjoj liniji, čovek treba psihički da se pripremi za čas, ili za sastanak, šta god bilo.
Evo, recimo da ispričam jučerašnji dan. Današnji dan nije još uvek završen i stvarno je bilo ovo do jedan i nešto noću – gledao sam prezentacije, skinuo podatke koje treba da predstavim, došao u 9 sati na fakultet. Pregledao elektronsku poštu, odgovorio na urgentne mejlove, ostalo ostavio na čekanju. Pošto smo imali sastanak u vezi nekog međunaradnog projekta, sastanak tima, pregledao sam materijal u vezi tog projekta, dao neke komentare. Pogledao na sat, bilo je par minuta do 10, i krenuo u salu. Od 10 do pola 12, u stvari da budem iskren, do 20 do 12 (smeh) su bili časovi. Po prirodi stvari, ja ne mogu da sedim na časovima, već stojim, krećem se po sali. Komuniciram, trudim se da budu interaktivni časovi, da malo pitam ljude, da komentari budu bliski njima. Inače, predmet marketing je bio u pitanju, imali smo u sali A2 časove. Negde oko 20 do 12 su završeni, onda nekih 5 – 10 minuta nakon uvek ima nekih pitanja. Pa tako po hodniku stojimo i pričamo sa studentima. Neko pita nešto tehnički, neko ima posebno interesovanje…
Nakon toga sam došao da se pripremim za sastanak u pola 1. Taj sastanak je bio u vezi grupe koja radi plan komunikacije za jedan međunarodni projekat gde je EKOF jedna od članica konzorcijuma, glavni su u Beču. Sastanak smo imali od pola 1 pa do 3 i 15. Bio je radni sastanak, spremali smo završni materijal i prezentaciju koju će naš lider prezentovati u Beču. To se događa otrpilike sada u ovo vreme.
Po završetku toga video sam se sa kolegama, pogledao master prijavu jednog kanditada gde sam član. Dao neke sugestije za koje me je kolega zamolio. Nakon toga ugrabio sam i da ručam. Između toga, naravno, razmenite 10ak porukica, pogledate s vremena na vreme mail.
Onda je u 5 sati bio zakazan važan sastanak tima koji predvodim kao mentor za projekat Razvojne agencije Srbije. To već ne moramo da radimo, ali se očekuje i to da radimo. Sa ekipom motivisanih studenata učestvujem na tom projektu ispred fakulteta. Do 31. aprila je rok, znači nekoliko dana od trenutka kada pričamo i sad su poslednji trenuci da se nešto ispravi, sredi… Tako da smo od 5, pa do 8 i nešto u sali 404 pregledali, dolazili do nekih ideja šta i kako promeniti… U 8 i 15 sam krenuo kući, što ne znači da ništa nisam radio kod kuće. Sutradan su me čekali novi časovi, da kažemo da je tada moj dan ušao u mirniji tok.
Milica: To je znači ceo dan, od 9 do 9.
S.V.: Ne znači da je svaki dan takav, ima i gorih, a ima i boljih naravno. Više ovih gorih, znate kako kažu – Za vrednog čoveka i budalu uvek ima posla. Tako da, nekad se čovek pita taj dan šta je od ta dva. Tako je za svako zanimanje, pa i profesorsko.
Šta biste izdvojili kao prednosti i mane profesorskog posla?
Ja sam slučajno došao ovde. Ali stvarno, slučajno. Ja sam razmišljao… avioni, kamioni, menadžer, firma… Kao što razmišlja svako ko upiše ekonomiju. Ono što je interesantno, da sam negde u 7. razredu osnovne škole opredelio maltene koji ću fakultet upisati.
Većina ljudi do 4. razreda srednje škole ne zna šta bi upisalo, a ja sam već u 7. razredu, iz prostog razloga što sam imao nekih problema u školi koju sam završio. Problem je bio taj da sam bio najbolji fizičar u školi i navikli su od mene da pobeđujem na takmičenjima. U 7. razredu sam došao do republičkog takmičenja. Čak sam bio dobro plasiran. U 8. razredu svi su očekivali od mene da odem na savezno takmičenje da nešto uradim, pošto ta škola nikada nije imala nekog na saveznom takmičenju. Ja tada nisam došao do državnog takmičenja, padnem na nekom među takmičenju – regionalnom. Pri čemu je problem bio nekog zadatka koji je pogrešno postavljen, falio je jedan podatak i ja sam i bez tog podatka uspeo da ga rešim. Međutim, oni ponište taj zadatak jer su se drugi žalili, a ja završim 1 bod ispod crte.
Ne odem na takmičenje, a onda krene maltretiranje mene kao đaka tamo. Bukvalno izvode me na tablu iz fizike… Ja sam tada odlučio da idem u ekonomsku školu, a ne u gimnaziju. Onda su sa mnom pričali razredna i direktor, al’ ja sam otišao u ekonomsku školu.
Onda, kad sam bio u ekonomskoj školi već, bilo je logično da ideš na ekonomski fakultet… Naravno, tamo sam bio najbolji matematičar i fizičar, to nije bio problem u ekonomskoj školi. Moji roditelji su isto bili u toj branši, moj otac je bio komercijalni direktor i onda mi je to bilo zanimljivo. Donosio je značke, priveske, šta se već sve tamo dobijalo. Ponekad i čokoladu, zavisi gde ode. Meni je to bili interesantno i odem u ekonomsku školu, tamo mi se najviše svideo marketing. Tada sam rekao da idem na Ekonomski fakultet i upisaću marketing. Moj maturski rad je nosio naziv Propagandne poruke i propagandni mediji. Tako da imam i dokaz (smeh).
Kako se postaje profesor na fakultetu
Kada sam došao ovde, nisam ni u jednom trenutku mislio da ću se baviti poslom kojim se bavim. Možda je posledica toga bila što ni ja sam nisam znao šta rade profesori. Mada mislim da su profesori u to vreme imali drugačiji posao. Meni je to bilo bezveze, bilo mi je glupo, dosadno, nezanimljivo. Ja hoću da budem u realnoj sferi privrede, biznisa; da radim, da se pitam.
To me je držalo sve do pred kraj studija. Međutim, imao sam dobar prosek, išlo mi je to. Tako da se desilo, nažalost sada pokojni profesor Maričić, kad sam dobio drugu 10ku kod njega, što je bio veoma redak slučaj. On je pitao mene:
– Kolega, iz čega ste razmišljali da radite diplomski rad?
– Ne znam profesore nisam se još razmišljao imam još nekoliko ispita do kraja, ali mislio sam da dođem do Vas da radim nešto iz marketinga.
– Super, ajde kada vam ostane još par, dođite.
Ja sam otišao, odradio diplomski na 100 stranica. Strategija segmentacije tržišta sa primerima, sve u kombinaciji kucaće mašine i kompjutera koji se tek pojavljivao u to vreme. Profesor tokom izrade tog diplomskog rada mi kaže: ,,Znate šta kolega, mi sad vršimo izbor saradnika na predmetu. Meni se jako sviđa kako Vi radite i razmišljate. Imate i odličan prosek. Ja bih voleo da to budete Vi, ali ja ništa ne mogu da Vam garantujem, jer ne znam ko će se prijaviti. U svakom slučaju voleo bih da Vi konkurišete.’’
Usput sam dobio nagradu za najboljeg studenta na smeru marketing i valjda je ta nagrada podigla interesovanje, pa sam dobio nekoliko zanimljivih ponuda za posao. Tad sam shvatio da imam mogućnost da ostanem na fakultetu, ali na predmetu koji volim. Postoje ljudi koji žele da rade na fakultetu, pa im nije bitno koji je predmet. Meni je obrnuto, ako me nešto ne privlači kao oblast, ne mogu da budem profesor, to bi bila katastrofa. Onda sam išao logikom: nisam o tome razmišljao, ne znam ni šta me čeka, ali znam da se teško dolazi, da se retko pruža šansa i da uvek lako mogu da odem odatle, a teško se dolazi na faklutet i rekoh ajde da probam. Prošao sam konkurs, izabrali su me i tada su mi rekli da držim vežbe kako ja hoću (smeh).
U tom kontekstu su prednosti i mane. Meni je ovaj posao izgledao dosadno, sterilno i ja sam video samo mali deo toga. Suočavao sam se i sa sjajnim predavačima i sa ne baš tako dobrim predavanjima. Bežao sam i ja sa časova, mada na fakultetu nema bežanja. Nikad neću zaboraviti osećaj kad mi drugarica kaže: ,,E, ajde smara ova profesorka, ajde da idemo u park da klopamo nešto, popijemo kafu… ne mogu više.’’ Meni je bilo čudno, onda me je grizla savest, ne što jedem neko pecivo i pijuckam kafu, već što sam pobegao sa časova. Onda sam shvatio da ti možeš da radiš šta hoćeš, odnosno da ti sam biraš da li nešto želiš da slušaš ili ne. To mi je bilo čudno, ali nisam to zloupotrebljavao, trudio sam se da budem više na fakultetu nego van fakulteta.
Moram priznati da sam ovaj posao otkrio slučajno. Otkrivao sam posao radeći na njemu, i otkrivajući neke mogućnosti kako mogu da doprinesem, da bude zanimljivije i korisnije meni i studentima.
Savet za osobu koja bi želela da joj zanimanje bude profesor?
Ovde mnogo radite sa ljudima i za ljude. Pre svega mislim da je ta osobina veoma bitna. Ako ste neko ko više voli da analizira, da radi iza scene, onda je vrlo verovatno da nećete biti dobar profesor. Bar sa aspekta odnosa sa studentima, jer ne možete vi da se plašite interakcije i saradnje sa ljudima, a da doprinesete tome. Jedna od ograničavajućih osobina jeste da osoba u startu ne sme da ima strah od javnog nastupa i razgovora sa ljudima.
To ne znači da smo se svi mi rodili sa tim talentom, nešto se tu i uči. Ima ljudi koji su pametni, imaju ideje, super su, klikeri i sve… ali imaju problema ako ih stavite u tu poziciju. Vi ne možete da verujete koliko ljudi se plaši da izađe pred studente, recimo iz prakse kad pozovemo nekoga, ljudi imaju strah, menadžeri, biznismeni, poznati… Imaju strah kad treba da nastupe pred 50 / 60 ljudi da im nešto ispriča. Oni imaju drugi vid znanja, stručno znanje, a plaše se da li će to dobro preneti.
To je jedna stvar. Druga stvar je da je zanimanje profesora mnogo opširnije od onoga što vi vidite. Sad znate koliko ima još aspekata koje profesor mora da pokrije u svom angažovanju. Morate da budete multipraktik. Da znate da pišete radove, da napišete knjige, da dobro držite predavanja i da sarađujete sa kolegama, da budete u raznim telima i organima, da vas bude i u medijima, da nešto pametno kažete. Ako neko ima dovoljno talenta iz svake od ovih komponenti, on ima pretpostavke da bude na ovom mestu. Sa druge strane, ako mu nešto od toga baš ne ide, onda će imati problema i posle nekog vremena će možda napustiti taj posao.
Pored svega ovoga, vi morate da imate želju za napredovanjem. Ne možete da budete profesor sa stavom da ako ste doktorirali i postali profesor, sada ste završili svoje i krckaćete to znanje… Ja sam redovni profesor, ničim nisam uslovljen. Ranije se sa zvanjem redovnog profesora birate na određeni period i vi tu treba da ispunite neke uslove. Onda vas opet izaberu ili unaprede. Vi kao redovni profesor više nemate provere tog tipa, naravno, morate da obavljate korektno svoj posao.
Međutim, vi zaostajete kao profesor, kao stručnjak i na svaki drugi način ako ne ulažete u sebe, ne pratite trendove i inovacije. To je jako bitno za društvene nauke, u nekim drugim profesurama, npr. medicini, biologiji, tehnologiji… tamo gde ima laboratorijskog rada. Pretpostavljam da drugi aspekti dolaze do izražaja, tu se radi sa manjim grupama studenata na neposredniji način. Razlika je da li ste na prvoj godini ili kasnijim godinama i u grupi sa 300 ili 30 ljudi. Kad je prva godina pa se pojavi 300 studenata, loše je što je tu žamor, gužva…
Sa druge strane, to su ljudi koji su na početku i tu nema problema da ti neko postavi nezgodno pitanje. Četvrta godina, tu jesu manje grupe, ali ljudi koji znaju mnogo, koji su već pri kraju fakulteta, koji imaju slobodu i da te pitaju i da te prekinu. U kranjoj liniji, u današnje doba moderne tehnologije on može svaki podatak koji si mu rekao da proveri odmah na telefonu i da vidi da li je profesor nešto lupio ili rekao stvarno kako treba.
Da li i dalje zavidite profesorima?
Pogledajte / pročitajte korisne informacije o drugim poslovima:
