Teorije inflacije

Kada je inflacija u pitanju, naravno kao i svaka druga ekonomsko-socijalna pojava, ona iziskuje dublje istraživanje i razumevanje. Na taj način nastale su i brojne teorije inflacije. Pogledajte šta koja teorija inflacija predstavlja i koji je njihov osnov.

Kvantitativna teorija inflacije

Kvantitativna teorija inflacije datira iz 19. i početka 20. veka. U tom periodu ekonomisti se nisu mnogo bavili problemom inflacije pa je u centru njihove pažnje bio problem opšte ravnoteže. Zato su se više pratile i analizirale promene relativnih cena, a ne promene opšteg nivoa cena.

Ipak, preovladao je stav da inflacija može nastati isklučivo zbog prevelike količine novca u opticaju. Ona bi dovodila do pojave viška agregatne tražnje u odnosu na raspoložive robne zbog čega bi reaktivno dolazilo do rasta cena čime bi se opet uspostavila ravnoteža na tržištu i kompletan društveni proizvod nominalno raste.

Pet osnovnih razloga prevelike količine novca u opticaju:

• zaduživanje države kod Centralne Banke,
• zaduživanje za investicije kod Centralne Banke(investicije u privredi),
• zaduživanje privrede za obrtna sredstva,
• prekomerno zaduživanje stanovništva,
• naglo deblokiranje ranije blokiranih sredstava(sniženje stope obaveznih rezervi).

Osnovna relacija kvantitativne teorije novca
M – novčana masa V – brzina opticaja novca P – cena Y– dohodak

Kejnzijanska teorija inflacije

Po Kejnsu inflacija predstavlja porast platežno sposobne tražnje koja se ne može realizovati kroz porast proizvodnje. Rast novčane mase ne bi mogao da dovede do inflacije sve do postizanja nivoa pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Po njemu je rast količine novca u opticaju čak i poželjan i na blagu inflaciju ne bi bilo potrebe ni reagovati.

Kejns takođe ukazuje i na asimetriju u reagovanju proizvodnje i cena u slučaju promene agregatne tražnje. Tako bi u doba privrednog uspona i proizvodnja i cene rasle dok bi pri padu privredne aktivnosti cene pokazivale tendenciju da ostanu na istom nivou zbog svoje neelastičnosti na dole. Po Kejnsu inflacija ima osim monetarnih i realne uzroke.

Ove dve teorije inflacije se nazivaju teorije inflacije tražnje jer inflatorna spirala ima oblik CENE -> TROŠKOVI. Ove teorije zajedno ukazuju da rast agregatne tražnje iznad proizvodnog potencijala privrede jeste glavni uzrok inflacije. Taj rast može da se duguje ili realnim faktorima(država) ili monetarnim faktorima.

Teorija inflacije troškova

Prethodne teorije nisu u potpunosti objasnile inflaciju koja se pojavljivala i onda kad je agregatna tražnja bila niska, kada je postojala nepotpuna iskorišćenost kapaciteta, pa čak i onda kada se vodila blaga restriktivna monetarna politika. Inflacija se tada pojavljivala kao posledica rasta tropškova poslovanja, ondosno troškova reprodukcije.

Inflaciona spirala ima oblik troškovi → cene.

Osnovni uzroci inflacije po ovoj teoriji su:

• rast plata iznad produktivnosti rada – ukupna suma dohodaka raste, pa rastu i troškovi po jedinici proizvoda za nepromenjeni oblik proizvodnje,
• monopolsko formiranje cena – monopolisti prodaju svoje proizvode po relativno visokim cenama, a cene njihovih proizvoda se ugrađuju u troškove ostalih proizvođača,
• promena cena proizvoda iz uvoza čija je tražnja neelastična(vezana inflacija),
• neelastična tražnja visoko produktivnih grana – ove grane beleže visoke stope rasta i zavisne su od inputa, pa na rast cena inputa neće reagovati smanjenjem svoje tražnje čime postaju prvi prihvatioci viših cena i uzrokuju njihovo prihvatanje i od ostalih subjekata na tržištu,
• rast profita kroz povećanje cena.

Na inflaciju troškova postoje dva odgovora monetarne politike:

• restriktivna monetarna politika – dovodi do pada proizvodnje, zaposlenosti i stepena iskorišćenosti kapaciteta,
• akomodirajuća monetarna politika – njome se kroz dodatnu emisiju novca podržava rast cena i omogućava realizacija celog društvenog proizvoda po višim cenama, pa tako proizvodnja, zaposlenost i stepen iskorišćenosti kapaciteta ostaju nepromenjeni.

Monetarna politika nije efikasna u borbi protiv inflacije troškova, a ova vrsta inflacije se naziva još i inflacijom „šoka ponuda”, pošto inflatorni impuls dolazi sa strane ponude a ne tražnje.

Teorija strukturne inflacije

Teorija strukturne inflacije podrazumeva mešoviti oblik inflacije jer se u isto vreme pojavljuju i inflacija tražnje i inflacija ponude. Po ovoj teoriji do inflacije može doći čak i kada su agregatna ponuda i agregatna tražnja jednake, a njen osnov su određeni strukturni debalansi.

Postoje tri varijante tih debalanasa:

• promena ponude i tražnje na određenim sektorima – u onim sektorima gde dolazi do rasta tražnje rastu i cene, a u sektorima gde se tražnja smanjuje cene bi trebalo da padnu, ali to se zbog njihove rigidnosti ne dešava pa tako dolazi do rasta opšteg nivoa cena,
• rast nadnica u propulzivnim sektorima – tražnja radne snage deluje u pravcu izjednačavanja nadnica za radnike istih kvalifikacija, bez obzira da li se nalaze u propulzivnom ili nepropulzivnom sektoru,
• neravnomerno širenje tehničkog progresa u proizvodnji – u sektorima gde se primenjuju nove tehnologije raste produktivnost i na osnovu toga raste i zarada, a sektori u kojima se ne primenjuju nove tehnologije imaju tendenciju da slede pravac kretanja nadnica koje nameću  napredniji sektori iako do promene produktivnosti nije došlo.