Vladislav Petković Dis biografija
Vladislav Petković Dis (1880 – 1917), Dis je izvedeno iz dela imena, pa je posle postao i deo imena; nema veze sa Disom koji se javlja i kao pojam u Danteovom paklu.
Dis se javlja u poeziji početkom 20. veka.
Odrastao je i rođen u Čačku (selo Zablać kod Čačka), a 1903. dolazi u Beograd.
Tu je dosta dugo radio kao običan službenik i teško živeo, ali je i te kako stvarao.
Prvu pesmu je objavio u „Srpskom književnom glasniku”.
Popović njegove pesme nije uvrstio u svoju Antologiju 1911.
1911. godine objavljuje prvu knjigu pesama – „Utopljene duše”.
Brzo je ušao u beogradsku boemiju.
Nije znao strane jezike, o novoj umetnosti je saznao samo preko razgovora sa obrazovanijim ljudima, nije imao direktne uzore.
Bio je talentovan, ali u jezičkom smislu njegova poezija je nedoterana.
U nekim pesmama je to uspeo, ali ima i dosta slabih pesama.
Pokazao je u svojoj poeziji elemente nadrealizma (snovi, halucinacije) – javlja se u Evropi tek 20ih godina 20. veka, tako da je on utro put našim nadrealistima, oni ga smatraju svojim duhovnim ocem.
Njegova poezija je slična Bodleru, iako ga nikad nije ni čitao.
Pesimizam je u njegovim delima vrlo izražen, smrt je dominantan motiv, a poezija je okrenuza sebi – zato ga je Skerlić okarakterisao kao lošeg pesnika, sa bolesnim idejama.
Popović ga nije uvrstio u Antologiju jer mu pesme nisu doterane i cele lepe, imale su slaba mesta, pa i jezičke greške.
Skerlić je Disa kritikovao i zato što je okrenut sebi, ali Dis je bio okrenut i stvarnosti u kojoj živi.
Učestvovao je i u Balkanskim ratovima.
1917. godine se vraća u Srbiju brodom, ali brod je torpedovan i tu je nastradao, a mnoga njegova dela su potonula zajedno sa njim.
1913. objavio je drugu zbirku „Mi čekamo cara”, po umetničkoj vrednosti ona zaostaje za prvom.
Od svojih savremenika bio je loše ocenjen, pa je 30ih glorifikovan i čak proglašen za najboljeg pesnika moderne, što je bila druga krajnost.
Tek 60ih je svrstan među dobre pesnike, odmah iza Dučića i Rakića, što je objektivna ocena.
